18. Đed Brko

BEZ STARCA NEMA UDARCA

Nebrojane priče koje nam je sa puno ljubavi, pre svih pričao đed Branko, uzgred učeći nas mnogim veštinama, bile su za nezaborav. Često bi sa njim išao u šetnju po Grmeču, u vreme kada sam bio u punoj snazi, baveći se brojnim sportovima, misleći da sam fizički besprekorno spreman, bio sam njemu nedorastao. U dugim šetnjam sa njime, bez obzira na veliku razliku u godinama, dao mi je do znanja, da nije sve u sirovoj snazi, veštine su uz volju i snagu ključ svega. Dok je on penjući se nekom uzbrdicom, strmih strana predivnog Grmeča, išao kao lokomotiva na električni pogon, ja sam za njim čujno frkćao, kao parna lokomotiva na drva ili ugalj. Jednom prilikom se u kući moga djeda okupila elita lugara i lovaca iz kraja, svi na glasu hrabrih junoša. U dokolici vremena, dogovore se da isprobavaju svoju preciznost vrsnih strelaca, organizovaše gađanje praznih litarskih flaša, okačenih na tarabama koje su iznad kuće štitile baštu, od nezvanih gostiju. Gađalo se sa prozora okrenutok ka istoku, iz dnevnog boravka, udaljenost do cilja po slobodnoj proceni,  bila je oko osamdeset metara. U prvoj seriji gađanja, nadmetala su se petorica majstora i niko nije pogodio, u sećanju na taj događaj,  urezao mi se komentar djeda Branka.

             ~ Ako dozvoljavate meni starcu, da ja iz ove svoje ostarele tandžare, pokušam da isprobam svoje umeće.

             ~  Gde ćeš ti Brko bolan, nije to više za tebe, dok si bio mlađi znamo da si imao oko sokolovo, ali sada… progovori jedan od lugara.

            ~  Ipak da pokušam, a ako za razliku od vas pogodim, neću nikom pričati, našali se i dohvati svoju jednocevku okačenu o klin, na zidu u spavaćoj sobi. Priđe prozoru, nanišani, pucanj odjeknu dokicom, koja se iz bašte spuštala pored kuće, a na tarabama nestade  jedne flaše.

            ~ Svaka čast, ti si jedini pogodio iz prve, mi najbolje da nosimo tojage umesto pušaka, oglasi se onaj isti lugar, pokušavajući da se našali na svoj i račun ostalih. Posle su i ostali pogađali, neko iz druge, a neko iz treće, ili četvrte prilike. Jednom majstor uvek majstor.

                      Prvi put sam se popeo, uz pomoć đeda,  na sapi predivnog konja Sokola, ogromnog crvenog vranca, sa dugom crnom grivom, zastrašujućeg izgleda za nas djecu, nemerljive snage,  pitome naravi. Sjedeti na njemu bilo je udobno ko u kakvoj lađi koja brodi mirnom vodom, gledati sa visine poput orla i biti važan i moćni vitez iz najslavnijih bitaka. Prilazili smo mu iz ljubavi i strahopoštovanja, hraneći ga senom, zelenom travom i krišom kojom kockom šećera kao poslasticom a on bi nam se zahvaljivao umilnim rzanjem. I đed Branko je poput očevog oca, đeda Jovana ,uveren sam našao rajsko boravište u carstvu nebeskom. Jedne zime razbolio se, par dana ležao  u krevetu odbijajući da ide kod lekara i mirno, viteški bez straha, dostojanstveno, kako je i živeo otišao Bogu na istinu. I ako ga posle toga nismo više fizički sreli, on, njegova dobrota i mio lik su našli stanište u našim sećanjima i bezbroj puta oživljene  uspomene i zajednički doživljaji, spajaju nas uvek iznova. Bio je i ostao, uzor, ideal, zvezda vodilja, svetionik za sva vremena i putokaze, naš nezaboravni đed Brko

---

Izvor: Iz arhiva detinjstva
Autor: Stevan Đurović

Ostale su samo lepe stvari, one ružne su otpale, kao čičak sa toplih vunenih gaća, koje su znale, da više žuljaju, od svih bodljikavih stvari, sa kojima smo se sretali. Izobilje raja zvano selo, nudi svoje čari, svega u njemu ima više,  više života, slobode, prostranstva, više novorođene djece, brojnije porodice, punijih torova, ambara, bačvi, voća… više  radosti, ljubavi, druženja, igara, bezbrižnosti… Manje je samo bilo  pakosti, međusobne mržnje, ljubomore, zavisti, sebičnosti, briga, netrpeljivosti, zlobe, lukavstva, podvala… Selo je bilo nalik na veliku, složnu porodicu, punu ljubavi u kojoj se zna svačija uloga i mesto, kome šta pripada. Sve u tom selu je bilo i tvoje i njihovo, brige, poslovi, radosti, nedaće…su zajedničke i lakše se podnose kada se svi oslanjaju jedni na druge.  A ti još nesvestan realnog života i šta on podrazumeva, osećaš se jakim, nepobedivim,  jer iza tebe stoje svi stanovnici rođeni u njemu. Kada se zatekneš negde u nekoj nepoznatoj sredini i slučajno sretneš, nekog iz tvog mesta rođenja, obraduješ mu se kao da ti je rod najrođeniji, srce ti zaigra, nisi više sam, već ste dvojica, trojica… Detinjstvo je iskreno, tolerantno, puno ljubavi, bez pakosti, prisno, čestito, umiljato, bez kalkulacija, najbliže Bogu i anđelima, zato je ono bajka lepša, od svih pročitanih

---

Više o autoru:

Tokom otadžbinskog rata i rata protiv terorizma, bio je zamenik načelnika bezbednosti Prištinskog korpusa i nadgledao kontraobaveštajni rad, a potom i načelnik bezbednosti Prištinskog korpusa.

Obavljao je i dužnosti u Kontraobaveštajnoj grupi u Prištini, kao i u Stručnom timu pri Centru za saradnju sa Međunarodnim sudom u Hagu. U periodu od 2006. do 2009. godine obavljao je dužnost predavača i načelnika Katedre za vojno-obaveštajno-bezbednosni rad Nacionalne škole odbrane. U svojoj karijeri dva puta je vanredno unapređen.
Pored profesionalnog angažovanja, bavi se i književnim radom i pisanjem poezije. Objavio je šest zbirki pesama, a za roman „Kosovska stradanja“, a za doprinos u srpskoj književnosti nagrađen je književnom nagradom. Sa Jugoslavom Petrušićem objavio je dva izdanja knjige „Zašto ćutiš Srbijo“

Aktivno se bavio sportom, boksom, fudbalom i atletikom. Bio je prvak Regije Vojske Beograda u Vojnom višeboju. Penzionisan je 2009. godine na lični zahtev. Penzionerske dane provodi u Beogradu, aktivno se bavi društveno patriotskim radom, čest je gost mnogih televizijskih emisija i omiljen predavač na brojnim skupovima.
Nije član ni jedne političke partije, član je brojnih patriotskih udruženja, poput „Branioca otadžbine“ i „Svesrpskog otadžbinskog sabora“