Grmeč je svima nadaleko poznata planina, po mnogim nezaboravnim pričama, gotovo iz svake svere života, nas djecu najviše su uzbuđivale priča o susretima sa divljim zverima, koji su se na sreću, pozitivno završavali po ljude. Letnji raspust, odasvud iz različitih krajeva bivše Jugoslavije, kao nikad do tada okupilo se nas dečurlije preko tridesetak, računajući djecu naših domaćina. Dan topao, vedar, od velikog zelenila i ogromne šume, podnošljiv i prijatan, popodnevno ispaša ovaca, na travnatim proplancima iznad kuća Obradovića, zaseoka Cerovače. Svi smo na okupu, graja, igra, pesma, smeh, sve je bilo razdragano, raštrkani po manjim grupama na proplanku, iznad pojate đeda Branka. Dok su ovce mirno pasle u blizini šume malo dalje od nas, iznad kuća đedova, Laze i Dušana. Zaneti u igri mi pridošli iz drugih krajeva, bezbrižni,nismo obraćali pažnju na ovce, ali su zato oni čiji smo mi bili gosti i za vreme igre, budno pratili šta se dešava sa stadom. Odjedanput pri ivici šume, na mestu gde su kasnije izrađeni bazeni za vodu dovedenu sa druge strane brda, počeše ovce da se skupljaju u gomilu, prilazeći sa svih strana. Vesna, sestra od ujaka Mapića, prva je odreagovala vičući: ”eno Vuka!” koji je iz šume krenuo ka ovcama. Sve igre su namah prestale, a mi pridošli zatečeni, nečim što nam je bilo strano i nepozato, osim u brojnim pričama, zanemeli, raskolačenih očiju, otvorenih vilica, gledamo u čudu prema vuku. Iskustvo, znanje, prisebnost i hrabrost naših vršnjaka, domaćina, koji su živeli sa takvim stvarima i događajima, spasilo je otvoreni scenario, ko na pozornici, kolektivno klanje ovaca. Uz neviđenu graju i viku, tražeći i od nas nemih i zatečenih, da se deremo iz sveg mozga i harlaučemo, krenuo je kordon jurišnika, frontalno prema vuku ubici. Goloruki bez iđe ičeka pri ruci, možda po neka tojaga, u dečijem čoporu koji predvode hrabri pojedinci, nema kukavica i izostajanja, ideš pa šta ti Bog da, oni koji se plaše ne smiju da ostanu mimo čopora, jer znaju da su lake mete. Vika indijanaca, ili sličnih divljih plemena, smešna je za naš javni otvoreni nastup, na pozornici proplanka ispod goropadne bukove šume. Najpre smo krenuli brzim hodom, pa trkom do zadnje faze juriša, kada hitamo koliko nas noge nose ka vuku koji nas začuđeno nepomično čeka. Taman je planirao obilni obrok i dohvatio jednu krupniju ovcu, od čitavog hipnotizovanog stada, koje mu je prišlo na poklonjenje i trpezi, kao svakom gospodaru,kada smo svojim jurišom, pristizali,mi razjareni ludaci, ne misleći na opsnost, prestala je scena klanja. Zbunjen jurišom hajduka, naš nenadani i nemili gost, opasna vučina, ostavi svoj najslađeg deserta, uhvati tutanj, koliko ga noge nose i ko svaka kukavica pobježe u šumu. Ovce ko omađijane krenuše za njim, da kojim slučajem nismo bili brzi i razdvojili dželata i žrtvu, bilo bi brojnog stradanja naivnih živih bića. Tada sam se uverio da ona stara izreka, „idu ko ovce na klanje“, ima svoje iskonsko uporište u odnosima ovaca prema divljim zverima posebno vucima. Nesrećnoj ovci spasili smo život, mi pridošli imali svoje prvo vatreno krštenje, za tren smo postali hrabriji, toliko da su nas kasnije priče, o susretu da krvoločnim vukovima, zasmejavale i nisu nas plašile ko pre toga.
Izvor: Iz arhiva detinjstva
Autor: Stevan Đurović