14. I mečka se plaši

I ako se radi o ustaničkom kraju, kako partizanskom tako i četničkom, nas mališane više su interesovale žive priče o posleratnim podvizima pojedinaca, naših savremenika koje smo sretali u živo. Najčuvenije ime toga kraja bio ja vanvremenski i besmrtni, komšija Risovčana, Branko Ćopić, kome smo znali gde mu je kuća, u koju je školu išao, kakvi su običaji, osobine naroda koji je tu živio… Taj neprevaziđeni velikan je kroz napisana dela kosmičke vrednosti, ekranizovana u formi filmova ili serija, omogućio svima ne samo nama koji smo stalno, ili povremeno boravili na tom živopisnom prostoru, da sve bude kristalno jasno, šta se dešavalo u tom kraju, pre, za vreme i posle drugog svetskog rata. Znali smo kako su četnici vojvode Đujića, spašavali srpski narod od pogroma ustaša, sve do polovine nesrećnog ratnog sukoba. Gde se nalaze jame bezdanice u koje su bačani živi nevini ljudi, svih uzrasta i pola, pre svega srpske nacionalnosti. Kao i kako je taj narod žrtvujući sebe spasio, partizanskog vrhovnog komandanta, pred kraj rata, kada su desantom na Drvar, hteli nemci, da ga uhvate živa. O mestu sa najvećim brojem narodnih heroja i mnogo drugog, što nam je na jedinstven i slikoviti način predočio, niko tako moćno, kao Ćopić. O tome smo pored priča živih svedoka tih događaja, mogli da čitamo u okviru školske lektire i predmeta, koji se zvao srpski jezik. Ali nas mališane su mnogo više privlačile priče naših savremenika koje smo sretali u živo. Događaji o susretima sa zverima su nas posebno interesovale, jer u našim glavama i mašti divljač je bila svuda oko nas, stalno nas posmatrala i vrebala priliku, kad će da nas zgrabi. Zato bi se privijali uz one starije, posebno hrabre junake našeg vremena, koji su nosili puške i nisu se plašili ničega. Bila je hrabrost za svakog od nas izaći noću u mrak ispred kuće, makar na tren, ili proći kroz šumu sam u po bela dana, do nekog mesta.

Jedan od najhrabrijih likova, našeg detinjstva kada su u pitanju bili susreti sa mečkama, o kome smo slušali strašne bajke, bio je Nikica Kačar. Poznat u kraju kao ubica mečaka, koji je više od svih drugih zajedno, u tom delu Grmeča, poubijao međeda. Zamišljali smo ga krupnog i jakog kao Tarzan, ili neki od omiljenih svemogućih likova crtanih romana, sve dok nam ga nisu pokazali u čaršiji kako su zvali Krnjeušu. Tada smo svatili u pravom smislu te reči, šta znači narodna izreka, „Boj ne bije svijetlo oružje, već boj bije srce u junaka“. Kuća u kojoj je živio sa svojom porodicom, bila je na osami, odvojena od drugih seoskih kuća, duboko zavučena u bukovoj šumi, prošaranoj zimzelenim krošnjama četinara, smeštena negde na polovini puta, između Cerovača i čuvene pilane u Krnjeuši. Skroman, radan, pošten, malog rasta, neviđene hrabrosti, kao i ostali mještani u tom kraju, radio je sa drvima najpre u šumi, a posle i u pilani na preradi drveta. Kući se obično sa puta išlo peške, prečicom, šumskim stazama, retko bi se koristilo neko prevozno sredstvo, uglavnom konjskom zapregom. U bilo koje doba dana, ili noći trebalo je pešačiti kroz veoma gustu, masovnu i prostranstvom veliku šumu, gde god da se krene, ne možeš mimoići prostor koji plaši. U čaršiji jedino šta je radilo non stop, bila je pilana i brojne kafane, u kojima je uvek bilo više ljudi, nego slobodnih mesta za sedenje. Moglo bi se reći da su kafane bile epicentri svakog pre svega muškog uzrasta, mada su u njima zalazila i ženska čeljad, a pilana je bila veća ispostava, gde su radno sposobni zarađivali za izdržavanje svojih porodica. Jedino bi možda na jednu noć u nedelji, subotom uveče sav primat masovnog okupljanja, preuzimala prostorija iza spomenika u centru, u kojoj su se održavale igranke. Kafane ko kafane, u njima se išlo po dva osnova, da se čeka prevoz, ili sretne sa prijateljima, a u neprestano ponavljanim pričama ubijala se dosada, u oba slučaja se pilo i to pozamašno. Bilo je i onih koji su u kafane išli iz navike, bez ikakvih razloga, osim ljubavi prema piću. Od alkohola najviše se pilo Banjalučko i Karlovačko pivo, a od žestokih pića u modi je bio badelov konjak. Mogao si videti tek po koju flašicu soka, kao za pričest i to uglavnom za mala derišta, koja nebi imali gde da ostave pa bi stajali uz sto ko kučići. U kafani piti sok bila je sramota, bilo je i kafe, ali ona je imala status čaja, svakako je imala veći rejting od soka. Kada uđeš u kafanu, možeš bez obzira kolike je veličine da vidiš samo prvi sto do sebe, koliko god imao oštrinu pogleda. Od gustog dima, proizvedenog raznim vrstama cigara i krdže, samo su ljudima falili rudarski šlemovi sa sijalicom, pa ako znaš da te neko čeka u kafani, ideš od stola do stola, kako bi se našao sa njime.

Tom junaku našeg detinjstva se dosta često, kao i drugim pojedincima dešavalo, da zbog radnih a ponekad i kafanskih obaveza, ostane do kasno u Krnjeuši. Pa onda u sitne sati, pod vedrim nebom, mesečinom, narojenim zvezdama, mrklom mraku i svim drugim vremenskim uslovima, ode peške kroz šumu punu krvožednih zveri, svojoj kući. Zimski vakat, sneg kristalno beo napadao, od velike stude, možeš ići po njemu da ti noge ne propadaju, svetlost punog meseca razbija tamu i skoro se vidi kao po danu. Okasnio Nikica kući, sa sobom je uvek nosio kratki priručno urađen kratež, dvocevka sa zasečenim cevima, ponoć već odavno prošla, na vratima kuće ga sva budna, prestrašena i izbezumljena čeljad dočekuju rečima.

~ Pobogu gde si ti svu noć, dobro je da si živ, nek si se ti nama vratio čitav, nastavili bi oni i dalje da i ako preplašeni iskazuju radost što je domaćin živ, da ih on ne prekide rečima.

~ Šta vam je, nije mi prvina, više puta sam došao kasno kući, nego u neko normalno vreme. Što ne spavate, izgledate avetno, ko da ste sišli s uma. Oćeli mi ko reći šta je bilo.

~ Kako šta je bilo crni sine, pre ne više od pola sata došla nam je mečka u posetu, progovori njegova ostarela majka.

~ Kakva vas mečka snašla, sanjateli vi to, ili se šegačite samnom, prekide je Nikica.

~ Slušaj sine, niti sanjamo, niti smo ludi, mečka je ušla u tor gde je stoka, rikala toliko da se mogla čuti mnaogo dalje, nego odakle ti dolaziš. Čule su se krave, ovce, konj je rzao, svinje skvičale, pas lajao, kao da su nam u posetu bile, sve mečke sa čitavog Grmeča. Još nam u ušima odzvanja, to jezivo izmešano svim kricima, što smo čuli. Nismo smeli kad se sve utišalo, da izađemo i ne znamo da li je u toru ostalo išta živo, samo se čuo do skoro lavež cuke.

~ Što niste pucali, eto vam dvije puške obešene na zidu u sobi, znate gde je municija, a i umijete da pucate, ljutnu se domaćin. Okrenu se još sa vrati i pođe da vidi jesu li nemili gosti ostavili što god na trpezi, sa kojoj su se gostili ne tako davno.

~ Gde ćeš sine zavapi majka, podržaše je ostali ukućani moleći domaćina, da dok ne svane, ne ide na mesto gde je bila opšta klanica.

Kao što je uvek radio na svoju ruku, bez ikakvog komentara, Nikica se izgubi u pravcu tora, u kome je mukotrpnim radom sticao blago, kojim bi prehranjivao svoju porodicu. Imao je šta da vidi, dve ovce ubijene, na samim ulaznim vratima, jedna svinja raskasapljena, polu pojedena, druge nigde nema, ostalo blago čitavo, sabilo se u ćoškove, unezvereno drhti i dahće. Taman je tovio svinje, da ih oko Božića zakolje i nahrani porodicu, ali dođoše nezvani koljači i uradiše to pre njega. Odmah je ukapirao znajući u dušu narav mečke, kad nešto ubije, na licu mesta, prvo namiri sebe i svoj izgladnjeli stomak, a gotovo uvek ponese deo, ili čitav plen sa sobom, da bi se kasnije kad ogladni gostila. Svetlost punog meseca, nebo prepuno zvezda, zemlja prekrivena snegom pružala je mogućnost jasne vidljivosti i praćenja traga lovca i krvi lovine i pored toga što je noć u poodmaklom vremenu. Neprirodno hrabar kao, prekaljen u brojnim susretima sa zverima, ljut što niko iz njegove kuće, nije odreagovao na noćnog kasapina, razočaran što mu je neko nezvan oteo ličnu svojinu, odluči se za poteru i suludu avanturu. Sa svojim vernim i stalnim pratiocem, ručno pripremljenom dvocevkom, prilagođenom za blisku borbu, uputi se za ubicom, ne hajući na horske pozive svojih ukućana, da suludo ne gubi glavu. Trag jasno vidljive krvi žrtve i ogromne šape predatora, vodio je malom uzbrdicom duboko u šumu, u pravcu vrha Železnik, dalje Trovari najvećem vrhu, u tom delu Grmeča. Kao da je od pretrpljenog straha i blagi vetar, koji je obično redovno šetao kroz šumu, zastao u dahu i toliko oslabio da su se i grane po drveću i četinarima umirile, čekajući odsudnu borbu. Skoro čitav sat vremena pratio je ubicu, koja je po ostavljenim tragovima davala do znanja, onima koji mogu nepogrešivo da procene, da se radi o krupnom primerku, teškom oko trista kila. Na tu snagu i jačinu, ukazivala je i težina plena koji je ponela sa sobom i dužina pređenog puta. Nikica se kretao polako i pažljivo, znajući da mora stići što bliže međedu, kako bi imao bilo kakve šanse da mu naplati dug, u suprotnom ništa od planirane osvete. Zastade odjedamput i zakloni se iza debelog stabla bukve, primeti na tridesetak metara, iza debelog oborenog stabla, da se nešto pomera, vrteći se u krug. Polako se približi još koji metar bliže i uoči krupnu zver, koja je prednjim šapama kopala rupu, da uskladišti lovinu, koju je toliko dugo vukla. Zauzeta poslom, zakazao joj je neverovatno moćan sluh da registruje sve što joj je u bližoj i daljoj okolini, nije primetila da joj se sasvim blizo primakao osvetnik. Zaklonjen oborenim stablom, Nikica se primakao na desetak metara od zveri, sad već siguran u sebe, potpuno smiren i spreman za bitku, iz koje samo jedan može ostati živ. Mečka je i dalje vredno radila, na izradi priručnog zamrzivača i ostave, privodeći poslove kraju. Samo što se okrenula da lovinu jakim čeljustima strpa u iskopanu rupu, prekrije je zemljom, okrenu se prema oborenom stablu i primeti Nikicu, koji je levu nogu podigao na stablo i već držao u zgibu ramena, svoju čuvenu dvocevku. Na trenutak nastade tajac, mečka zbunjena blizinom neznanca, zastade okrenuta prema Nikici.

~ Gostiš li se tetka, prijatno ti bilo, progovori Nikica. Krupni medved se prope na zadnje šape i zarika, da čitava šuma odliježe, onako propeta krenu prema našem junaku. Za one koji su stekli veštinu u borbi sa tom vrstom zveri, samo propinjanje i prednja strana njihovog tela, posebno u visini prednjih šapa, ili glave, najpogodnija su mesta za prednost u obračunu sa njima. Ključni momenat obračuna sa razjarenom zveri je smirenost i preciznost, ako omane to dvoje, onda lovcu nema spasa, posebno ako se zver ne ubije nego rani. Kao i više puta do tada, Nikici pored mirne i sigurne ruke, veliko i hrabro srce je presudno uticalo, na ishod megdana. Posle dva iskoraka na zadnjim šapama i još većem propinjanju, začuše se dva pucnja jedan za drugim, znao je da sve rešavaju ta dva metka, ako oni ne pogode gde treba, nema više šanse da se oružje dopuni. Na dva metra od Nikice, koji se nije pomerao sa oborenog stabla, svom težinom ogromna zver se stropošta gotovo nepomična, osim što joj je oko još davalo znake života i već ponestali dah. Nikica mirno priđe sad već mrtvom medvedu pa više za sebe prozbori,

~ Mogli smo i ja i ti bez ovoga, ozvaniči zadnji čin borbe sa opakom krvoločnom zveri naš junak, kome u čitavom karju nije bilo ravnog i hrabrijeg čoveka. Najviše su mu se divilo oni, koji su imali najviše straha od zveri i mi djeca, kojima je bio neko koga smo povezivali sa krupnim, svima omiljenim Tarzanom, taj mali jednostavan i nadasve hrabri čovek bio je novi kralj džungle. Priče o njemu ostale su da žive i prenose se s kolena na koleno. budeći uvek iznova neopisivo divljenje i poštovanje.