Doživljaja kojih je bilo na pretek i nezaborav, izobilje događaja, prijatnih i zastrašujućih priča nigde nije bilo ko u Risovcu, rodnom mestu moje majke Nevenke i njene porodice. Nama djeci najviše pažnje privlačile su priče o divljim zverima, kojih je bilo po Grmeču na pretek. Slušali smo ih otvorenih usta, naćulenih ušiju, ukočenih vilica, raskolačenih očiju, naročito o susretima ljudi sa međedima i vukovima.
Na mene je najači utisak ostavila priča, kada je pre mog rođenja nekom prilikom đed Branko, zajedno sa svojim rođakom Ilijom, tada tek punoljetnim mladićem, pošao na pazar u Krupu na Uni i susreta Ilijinog, sa mečkom i dva mečeta. Pošto su obavili planirani posao na pazaru grada na prelepoj Uni, ćed se vratio kući istog dana, a naočito momče Ilija ostao kod nekih daljnih rođaka na konak, pa sutradan ranom zorom krenuo svome domu.
Grmeč opružen i pospan ko kakvi div, ispružen u svom prostranom legalu, sav ozelenio i nabujao, pa i ovako velik, deluje još viši. Ogrnut plavetnim kristalno bistrim nebom, sa koga prolećno sunce rasipa svoje svetlo srebrene tople zrake, koji miluju i greju zelena pluća grdosije. Divalj i pitom istovremeno, razbarušen i okićen visokom bukovom šumom, prošaran četinarima, oivičen planinskim rekama, klisurama, ispresecan potocima, narojen izvorima, okićen brežuljcima i vrtačama. Sa Petrovačkom cestom po sredini, kao kičmom na kojoj svako naseljeno mesto ušuškano duž puta, označava po jedan pršljen, Grmeč je bio pun života, za sva živa bića koja su utočište našla u njemu. Rosna trava koja je na retkim proplancima blistala ko razasuti kristali, upotpunjavala je sliku predela, kakvih možeš videti samo u slikovitim bajkama. Tek što je sunce počelo da se uspinje svojom planinarskom stazom, penjući se na najvišu tačku nebeskog svoda, odakle ima najlepši pogled, Ilija je krenuo iz varoši, šumskom prečicom na put kući. Pun snage i samopouzdanja, bezbrižno pevušeći, prolazio je retko naseljena mesta, tek po negde srećući kakvog čobanina ili slučajnog prolaznika. Na polovini puta, dok je prelazio poveći proplanak, u čijem podnožju je izvirala iz bezdana vrtača iz milošte zvana dokica, sakrivena visokim drvećem i ivicom okićena mlado proklijalim žbunjem, uoči da se tanko šiblje pomera i ako nije bilo, ni daška vetra. Bi mu čudno, zastade, oseti nelagodan unutrašnji nemir, poče da se osvrće oprezno oko sebe. Oglasi mu se srce, svojim ubrzanim lupanjem, poče da ga obuzima strah, kod sebe nije imao nikakvog oružja, koje bi mu ulilo bilo kakvu sigurnost.
Na desnoj strani proplanka, pored dokice uoči mladu bukovu šumu, sa visokim i osrednje debelim izdancima, uputi se žurnim korakom u tom pravcu. Tek što je prišao prvim bukvićima, iz leskovok žbunja istrčaše bezbrižno razigrana dva mala mečeta, dok su se za njima povijale grane, na nekoliko metara u pozadini doline. To je mečka sa mečadima, ukapira Ilija i skoči na prvi bukvić, penjući se brzinom najspretnijeg verača. Uspio je da se popne na dovoljno visokom drvetu, pritaji se gotovo ne dišući, pre nego je iz dokice, izišla ogromna mrka mečka, u svojoj najboljoj dobi. Molio se Bogu, priljubljen uz drvo, zaklonjen prolistalim granama, da ga opasna neman nije uočila, skoro prestade da diše. Razigrana mečad, dvadesetak metara ispred svoje majke, uputiše se proplankom prema mladoj bukovoj šumi i dođoše pravo ispod bukve gde se Ilija sklonio, i tu nastaviše svoju igru. Tromim korakom pristizala im je majka, taman kad je htela da malo odmori, uoči na drvetu nepoznatog gosta. Uznemiri se i prepade za svoj porod, prope se koliko je duga na zadnje šape i pušti svoj zastrašujući krik, šireći čeljusti najviše što može. Priđe bukviću i poče da se penje, kako bi uklonila opasnost po svoj nejak porod. Samo što se odvojila od zemlje, hvatajući vešto moćnim šapama bukvić, grabeći ka nemoćnom Iliji, kome kako stvari izgledaju nema spasa. Ne kažu džabe da su u strahu najveće oči i da se čovek neobjašnjivo, u trenucima bezizlaza obično snađe najbolje. Ilija odlomi par grana oko sebe i počeo da ih baca na mečad ispod drveta, kako bi skrenuo pažnju sa sebe. Od palih grana, mečad počeše da se razilaze, bežeći od bukvića svak na svoju stranu, ispuštajući kratke piskave krike. Na neka dva metra iznad zemlje na drvetu, majka mečka zastade, videvši svoju mladunčad kako beže. Prestade da se penje i brzinom munje sjuri se sa drveta, da ih okupi i krene ponovo prema žrtvi, koja ju je svojom beznadežnom pozicijom plašila. Posle nekoliko minuta opasna zver, okupljenu mečad privuče bukviću i ponovo pokuša da se penje prema Iliji. Po istom receptu i ako mu je ovog pita prišla bliže, naš junak kukala mu majka, iznova uspe na isti način, da se izvuče bar na kratko. Kada se posle nekog dužeg vremena ponovo spremala, na još jedan pokušaj vidno razjarena zver, Ilija nije čekao da krene sa penjanjem, pripremljenim granama koje su ga već vidno demaskirale, poče da baca na mečad i na nju.
Razjarena mečka, skoro svo vreme bila je propeta na zadnje šape i rikom ulivala strah, svima u okolini. Dok je bacao grane svestan da ako ne uplaši mečad, nema mu spasa, naš junak je iz sveg glasa zvao u pomoć, nebili ga ko čuo, već mu je ponestajalo snage. Rika medveda spremnog da ubije, braneće svoj porod i promukla vika onog, kome nema spasa, mešali su se u zaglušujuću jezivu buku. Dok je napeta situacija poprimala karakter stravičnog zapleta, Božjom voljom sreća se osmehnula Iliji. Mladunčad su se iznenada ne obazireći se na majku i njene planove uputila, prema drugoj strani proplanka. U nekoliko pokušaja da ih vrati uz sebe i konačno se obračuna sa Ilijom, nije uspela. Bezbrižna mladost, koja ne podleže ustaljenim kalupima življenja, koje nam nameću stariji, ovog puta je pobedila, surovu realnost. Mala stvorenja kao i sva druga anđeoska bića su spasila Iliju, poneseni svojom igrom, već su počeli da zalaze u šumu.
Nemajući izbora majka je ostavila sigurni plen i uputila se za svojim potomstvom. Još dugo je Ilija ostao da visi na drvetu, gledajući u pravcu svog nesuđenog ubice i svojih spasioca. Sve dok nije ukočenim pogledom uočio, da se opasno društvo tromo odgegalo na dobrom udaljenju, preko još vidljivog proplanka zalazeći u duboku šumu, nije se pomerao. Sišao je brzinom munje sa drveta, koje mu je spasilo život i kao kakav vrhunski trkač na dugim stazama, preostalih deset kilometara, pretrčao bez daha i zastanka. Kada sam čuo tu priču, Ilija je bio već čovek u zrelim godinama, sa oformljenom porodicom, postavši ugledan domaćin, kakvih u kraju nije bilo baš mnogo. Od susreta sa mečkom sa dvoje mladunčadi, pa sve do kraja svog zemaljskog života, nikada se nije odvajao od puške dvocevke, u bilo koje doba dana ili noći. Verujem da i sada u nekom nama nepoznatom a boljem svetu, dalje šeta sa svojom dvocevkom, više iz stečene životne navike, nego što mu tamo to treba.
Izvor: Iz arhiva Detinjstva
Autor: Stevan Đurović