13. Risovac

                 

Na opjevanoj i u mnogim književnim delima, opisanoj Grmeč planini, koja se protezala na severno – zapadnoj strani,  Bosne i Hercegovine, dužine oko 70, a širine oko 18 kilometara, između tokova predivnih reka Une i Sane, po tom slavnom i poznatom, Grmeču, sa obe strane puta, Bosanska Krupa – Bosanski Petrovac, razvučeno je selo Risovac. To u šumama i pašnjacima ušuškano selo, rodno je mesto, moje majke Nevenke, mojih ujaka, đedova, baba, tetaka, braće, sestara i ostale rodbine. Planinsko selo, razuđenog tipa, sa većim brojem zaseoka, Cerovače, Brdo (Podbiguz), Grabovac, Mali Risovac i Ravni Risovac. Duž sela na njegovoj, jugo istočnoj strani se nalazi, oko stotinak izvora, koji obrazuju potoke sa kraćim tokovima, pravcima, zapad-istok, ili jugo-istok. Potoci su svi bili ponornice, koje se izlivaju u slivu reke Une, bojom najlepše reke na planeti zemlji. Njena kristalno zelena boja, bila je raj za oko, pored toka što je sa svojim brzacima, virovima i hladnoćom, važila kao opasna reka, za neoprezne i nevešte kupače. Na onoj strani planine, gde su se usidrile Cerovače, zaseoku u kojem je živela moja ujčevina, nije bilo niti jednog izvora. Voda za piće, donosila se u burdima, na konjima iz izvora ili zdenaca, razmeštenih na drugoj strani blago usečene klisure, ispod kuća Novakovića. U celom Risovcu je, u vreme mog odrastanja, živelo oko 650 stanovnika, svi su bili jedne, srpske nacionalnosti. Cerovače se nalaze na nadmorskoj visini oko 600 metara. Kuća u kojoj je rođena moja majka, tetke Marica i Jela i ujaci Petar, Mićo i Grujo bila je izgrađena na kraju zaseoka Cerovače u mestu zvanom Oklinak. U toj kući koje se ne sećam, po priči meni bliskih, ja sam prohodao, sa nepunih jedanaest meseci života. Kasnije je đed Branko, sa babom Smiljanom i svojom porodicom, izgradio novu kuću, u gornjem delu Cerovača, uz kuće, braće Laze i Dušana.

                     U zaseoku Cerovače sela Risovca, podno istočne strane Grmeča na  605 metara nadmorske visine, sa svojom mnogobrojnom porodicom živio je u novoj kući, majčin otac, đed Branko i baba Smiljana. Kuća, topla, puna ljubavi, života, predivne slobode ponašanja i ophođenja, bila je divno mesto okupljanja mnogobrojne rodbine. U malo, kratko dvorište ispred kuće, ograđeno tarabama, ulazilo se na malu kapiju, ispod velikog, zelenog bora. Do ulaznih malo podignutih vrata, visokog temelja kuće, dolazilo se preko par stepenika. Sa leve i desne strane vrata, bila su dva jednaka prozora, na dve spavaće sobe. Po ulasku u mali hodnik, pravo se ulazilo u dnevnu sobu, a sa leve strane bilo je napravljeno u to vreme moderno kupatilo i mokri čvor, u koje se ulazilo kliznim vratima. Dnevna soba je bila najveća prostorija u kući, iz nje se ulazilo levo u jednu spavaću sobu, iza nje u špajz, a desno u dve spavaće sobe. Svaka od  prostorija imala je pored vrata i po jedan prozor. Najviše vremena se provodilo u dnevnom boravku, tu se okupljala porodica i pridošla rodbina, pila kafa, obedovalo, održavala prela. Odmah po ulasku u dnevni boravak sa leve strane, bio je šporet na drva, koji se nikada nije gasio, možda bi malo predahnuo duboko u noć, ali ranom zorom je u njemu bilo žara, za pripalu. Bio je dovoljan, da zagreva sve prostorije u kući, dano noćno. Na njemu sa desne strane iznad rerne, uvek puna i spremna, stajala je velika  džezva sa kafom, podignuta na dve pečene crvene cigle, uvek puna. Pila se kafa zvana doljevuša, blaga, retka, providna, slatka, koju smo i mi mala djeca, mogli i povremeno pili, umačući u nju kocke šećera, keksa ili kruha. Prema prozoru sa desne strane bio je sto za ručavanje, a levo između vrata špajza i prozora, drveni sto koji se nije pomerao. Na njemu se sekla hrana, čuvao kruh, držale flaše rakije, čaše i čuvale druge priručne stvari. Sobe ukusno nameštene, uvek tople, u njima se ulazilo pred spavanje i odmor, sa vratima stalno otvorenim. Na desnoj strani uz samu kuću, sagrađena je natkrivena daščara, u kojoj su se najviše čuvala pripremljena drva za ogrev. U produžetku je bio smešten ekonomski deo domaćinstva, najpre manji obor, a onda štala za blago, krave, konja, ovce, kokoš, ograđena po dva metra visokim i na vrhovima zašiljenim daskama, koje su sprečavale mogućnost upada divljih zveri, vukova i međeda. U tom ograđenom delu je bila i kućica za psa, ili kako se tamo zvao cuko. Iza štale pored ograde bila je bašta, za povrće i na kraju bašte, daskama ukrojena i pokrivena pojata, u kojoj se čuvalo seno. Uživali bi mi  djeca,  kada se prokrademo od starijih i uz igru, priče, šale polijegamo po senu, skačući sa višeg nivoa složenog sena  na niži. Levo od kuće bila je sagrađena bistijerna u kojoj se olucima učvršćenim ispod krova, sprovodila kišnica do nje. Ta voda se prvo filtrirala, pa skladištila i mogla je služiti za svaku vrstu upotrebe, od pića do pranja. Do bistijerne je bila sagrađena daskama radionica, u kojoj su velemajstori svog zanata,  đed Branko i ujak Pejo, izrađivali sve od drveta, što je korišteno za različite namene, vile, grabulje, prozori, vrata, kace, burad…. Sa te bočne strane kuće, prema dolini ili dokici, gde se najviše ispeklo jagnjadi, jedno vreme je bila staja za konja Sokola, krupnog, crvenog plećatog diva, sa dugom crnom grivom i pitomom naravi. Ksnije su tu jedno vreme bile ovce, pa skladište buradi i raznog alata. Iza radionice je bila mala, ali predivna kuća ujaka Pera i njegove porodice, u produžetku kuća đeda Laze, pa đeda Dušana, sve Obradovići, najbliži rod.

                   Kraj poznat i ovjekovečen, po mnogim besmrtnim junacima čuvenog, besmrtnog Branka Ćopića, rođenog u susednom selu Hašani, Nikoletini Bursaću, đeda Radu, junacima sa Petrovačke ceste… svi oni skupa su živeli, u komšiluku mog detinjstva. U đedu Branku, nije bilo više od šezdeset kila, suvonjav, sa  markantno velikim sedim brkovima, koji su štrčali uvijeni, sa obe strane lica, od uva do uva.  Za bližnje on je bio Brka, tako su ga oslovljavali u čitavom kraju, samo za one koji bi povremeno dolazili u kontakt sa njim, on je bio Branko. Lice oštrih crna, blago, bez vidljivih bora, svetloplave oči isijavale su toplinom, uvek u pokretu, tih, gotovo nečujan bez mnogo reči. Po neka ljutnja koja je bila retkost, uočavala se kroz oštre komentare, nalik na kratka naređenja, bez pogovora, namenjena onim ukućanima, koji nisu uradili svoj deo posla. Prema nama djeci, brojnoj unučadi, nikada nije ispoljavao ništa neprijatno, osim blagosti i topline, pune ljubavi. Stalno u pokretu i majstorluku, cenjen od svih u okolini, ugledan, bio je primer čestitosti, na toj strani Grmeča. Hrabar otresit, nepokolebljiv, prekaljen u teškim vremenima brojnih ratova, ulivao je svima nama sigurnost. Nije bilo majstora, koji je mogao da od drveta napravi kao on, što zamisli. Niko nije mogao da napravi lepše grabulje, vile, burad, kace, tronošce, čkrinje… Prilikom zimskih ferija, kada bi iz klimom blaže, rodne nam Metohije, stigli sa majkom, moj mlađi brat Zvonko i ja, u snegom pokriveni Risovac, našoj sreći nije bilo kraja. Đed Branko, baba Smiljana i ujaci Petar, Mićo, Grujo, kao i tetka Jela, tada devojka prispela za udaju, bili su nama maksimalno posvećeni. Pored nas tu je bilo još dosta, prispjelih bližih i daljih rođaka iz Sarajeva, Nakova i drugih mesta širom one velike države, sve je u Cerovačama i toj kući bilo za pamćenje. Kako je bilo njima sa nama, nikad se nismo pitali, po osmesima i iskazanoj vidljivoj nam ljubavi i toplini, očigledno dragi gosti.

                Ujak Pejo, već stasao momak, ćutljive naravi, nije mnogo pričao, najčešće bi u svojoj radionici, pjevušio ili zviždao. Za naše znanje i kriterijume, nije mu bilo ravnog, najbolji pjevač sevdalinki, bolji od neprevaziđenog Safeta Isovića, za koga smo tek kasnije čuli. Nije se mnogo bavio nama, ali nas nije ni kritikovao za kojekakve gluposti, ili nam uskraćivao bilo šta drugo. Kada se oženio ujnom Miljom, najpoznatijom nam učiteljicom u kraju, koja je vaspitavala djecu, u staroj školi u Risovcu, strepili smo od njenog mogućeg ponašanja, prema nama već školarcima. Vrlo brzo smo ukapirali i uverili, da se radi o predivnoj i blagoj osobi, sa puno razumevanja, širine i sluha, prema nama djeci. Nikada nije zloupotrebljavala, to što je prosvetni radnik, da nas ispituje koliko i šta znamo, naprotiv, tek kada bi je nešto pitali vezano za školu, sa puno strpljenja, davala bi nam odgovore. Blage naravi, ne kao učiteljice i učitelji koje smo znali, privlačila nas je svojom dobrotom i širokim razumevanjem. Brzo se iz tog braka, rodio Predrag, iz milošte nazvan Peđa, a nešto kasnije Branko, ili ti po istoj formuli bliskosti, Bane. Peđa je bio specifičan po svom slobodnom ponašanju, bundžija, megdandžija, kontraš još od malih nogu, naučen pre svega od svog đeda Brke, od koga se odvajao samo, kad bi spavao. Nismo poznavali manje dijete, tek prohodalo i progovorilo, koje je više volilo, da pije pivo, od Peđuline.  Njegov najdraži đed, naučio ga je da sjedne pored njega, i da  mu u manju staklenu čašu, sipa piva sa penom, a on to pio slađe, nego kad pije mleko, ili sok, mljackajući i oblizujući se ko mačak. Bilo je mnogo neuspešnih pokušaja, da ga odvrate od „pive“, ali nikome nije pošlo za rukom da to uradi. Čak jednom prilikom, da bi ga odvratila od dragog mu užitka, moja majka Nevenka je ljutom paprikom zaljutila pivo, koje je dato malom Peđi. Kada ga je probao, napravio je grimasu i mršteći se viknuo iz sveg mozga.

          ~  Jebem ti pivu, deko, ovo je ljuto, dedere sipaj mi drugo, pošto mu je đed ispunio, kao i uvek volju, naš junoša sedeći u krilu svom voljenom Brki, veselo se oglasio.

         ~ Ovo je prava, moja „piva“,  ono ništa ne valja, Pi!,  dok je gledao u čašu koja je stajala na maleno stočiću, na kome se obično ispijala kafa. Kasnije je izrastao u odličnog đaka, najviše zahvaljujući svojoj majci i njenom pedagoškom pristupu. I ako je to još bilo vreme, kada su batine bile u modi, nikada nisam vidio da je to primenjivano na Peđi, zbog đačkih obaveza. Vrsnog fudbalera, sa dobrom tehnikom baratanja loptom, što je kasnije pokazao, kratko igrajući za klubove regionalnog ranga. Zadrtog inadžiju, kome je borba za pravednost, uvek bila inicijalna kapisla za bunt, koji nije volio poraze, u bilo čemu da se takmiči. Okorelog Zvezdaša, gde svu krivicu snosimo mi starija braća, jer smo ga prepuštili neviđenom uticaju pre svih, dida Dušana, koji je mogao bez životnih namirnica, ali bez Zvezde nikako. Sve smo se nadali, da u čuvenom Partizanskom kraju, zvezdaši ne mogu imati uticaj, ali jebiga, omanuli smo u proceni.  Mlađi Bane je bio isto dekin mezimac, uvek uz njega, ali sa puno smisla i interesovanja za majstorlukom vezanim za obradu drveta. Povukao je talenat gena đeda i oca. Znao je sam sa sobom da se igra, izmišlja i pravi razne stvari, od drveta. Najači majstorluk koji je napravio, još kao veoma mali, bila je Ajfelova kula, koja je predstavljena, njegovo remek delo, ćutljiv, bez mnogo priče, sam je sebi nalazio razonodu. Na sahrani nama svima omiljenog đeda Brke, nikome suze nisu više kvasile obraze, ko malom Banetu, stajao je pored groba i plačući dugo tiho jecao. Prvi fotoaparat koji sam dobio bio je od ujne Milje, koja me je odvela u Bihać i kupila mi tada čuvenu, Smenu osam, kao znak pažnje, što sam završio vojnu akademiju. Uvek je sa njom bilo lepih priča, punih pouka, životnog iskustva, razumevanja i pravednosti, nikad mržnje, zlih namera, ogovaranja, ili nečeg što nije bilo realno, časno i pravedno.

                    Mlađi ujaci Mićo i Grujo, već su stasavali u momke, imali više vremena da se poigraju sa nama. Mićo nešto stariji, ozbiljniji, uvek nas je štitio i branio od zadirkivanja, mlađeg ujaka Gruja. Mićo je bio tih, mio, miran, povučen i vredan, učio nas je finom ponašanju i manirima, pričao nam je razne priče, koje su oduzimale dah. Imao je vremena i strpljenja da nam se posveti, poduči, ili ukaže na neke stvari i pojave, zbog kojih bi mogli imati problema, prostodušna, umiljata i topla duša, koju smo obožavali. Umro je vrlo mlad, sa nepunih dvadeset godina, za vreme školovanja u Beogradu i stanovanja kod ujka Milorada i ujne Milke. Sahranjen je na seoskom groblju nedaleko od kuće. Još mali, nemajući prestavu o smrti, znamo samo da smo ga na jednim školskim ferijama videli, a da ga na sledećim nije bilo. Često bi nas baba Smiljana i majka Nevenka, vodili da obiđemo grob, nama anđeoskog ujaka, nemajući prestavu, šta je smrt.

                    Najmlađi ujak Grujo, takođe je bio dobar prema nama, ali vragolast, znao je svakog đavola, privlačio je naše interesovanje, kao da nas hipnotiše, jurili smo za njime, ko ovce na solila. Prvo zagonetno oružje ikada, videli smo kod njega,poput pištolja u obliku penkala, sa jednim metkom, držao ga je skrivenog od drugih ukućana, kratke puške sa zasečenim cevima, svašta nešto. Na vašarima u Krnjeuši ili Vrtoču, dok se kao na korzou, šeta sredinom ceste. Momci sa po jednom curom pod ruku, naš već zamomčeni ujak Grujo, šetao bi po dvije, šalili smo se da je to, zbog održavanja ravnoteže. Od njega sam naučio, kako se vrši izbegavanje, nametnutih kućnih obaveza. Doduše, moralo se za to istrpiti, batine, vika, kritika, proliti po koja suza, biti označen kao blentav, ili duduk, ali to je bila sigurna formula za nerad, i zalog za kasnije ne angažovanje. Pričao mi je kako se oslobodio obaveze polaganja kravama i ovcama sena, polaganje domaćim životinjama zimi, bila je obaveza, najmanje dva puta, dnevno. Pošalje njega đed Branko, da iz nešto udaljenije pojate, u pletenim košarama, ujutro i predveče, donosi seno i polaže blagu. Proračuna on da je to obaveza, koja mu oduzima i onako malo slobodnog vremena, svati ako ih navikne da to radi valjano, ne gine mu stalna bavljenje time. Oštra zima, duboka prtina od štale do pojate, sneg velik do pasa, moj ujak napuni košinu senom i gledajući da ga niko ne vidi, svuda po stazi redom prosipa rukom seno. Par puta istrpi kritike i viku, ali uporno nastavi sa planiranom akcijom, dok nije zaradio dobre batine od đeda. Posle tih batina i silnih kritika, đed donese odluku, da nevaljalom sinu, zabrani da u buduće polaše kravama, ovcama i konju hranu. Uspeo je u svojoj nameri, sa filozofijom, da je bolje istrpeti sve, nego preuzeti na sebe, neku od svakodnevnih obaveza. Posle ženidbe sa ujnom Milankom Beograđankom, jer je već bio zaposlen u Beogradu, sa kojom je radio u istoj firmi, Elektrotehni, prodavnici smeštenoj na početku Knez Mihajlove, rodile su se sestre, Tanja i Maja. Tanja crnka sa kovrdžavom kosom, bila je najslađa devojčica, u familiji Obradović i šire, umiljata, mila,  sva u pokretu, čigra, osmeh joj nije slazio sa lica, kad se i naljuti to je bilo smešno. Nosali smo je mi starija braća, igrali se sa njom, bistra, zanimljiva, bila je džambas, nije imala problema, da se odvoji od roditelja, pa da kmezi ko ostala djeca. Za razliku od nje, mlađa Maja, plavojka, delovala je ozbiljnije, više vezana za roditelje, mrgud, ali nežna, kao da je svima nama još kao mala davala do znanja, da će biti umetnik, a mi to nismo prepoznavala. Ujak i ujna su prema meni bili neverovatno dobri kada sam došao na školovanje na vojnoj akademiji, od nikoga, kada je rodbina u pitanje, nisam imao više milostinje, ugošćavanja, pažnje i dobio toliko novca koliko od njih. 

                   Tetka Jela je na početku mog odrastanja, već bila udavača na glasu, naslušali smo se priča o njenoj prosidbi i bio sam svedok dolazaka prosaca. U to vreme čuvena prela, pored druženja, pružanja pomoći, šale, igre i ostalog sadržaja, imala su i ulogu, da se na njima begeniše, sklapaju poznanstva, zakazuju veridbe i razonodi pre svih, mladež. Bile su to kućne verzije igranki i zabava uz korisan rad, pletenja, vezenja, tkanja i drugih valjanih poslova. Naslušali smo se priče o potencijalnim proscima tetke Jele, stasala devojka za udaju, sve dok jednog dana nisu za nju došli Dropci, prosci s druge strane brda i odveli je. Tetak Brane je radio na pilani i odmah posle ženidbe sa tetkom Jelom, živeli su u Krnjeuši, na prvom spratu zgrade u centru mesta. Posle njene udaje, često sam zaticao babu Smiljanu, gde gleda u pravcu kuća Drobaca, ponekad bi vidio suze u njenim očima i čuo duboke uzdahe. Ja mali sa svoje četri godine života, nesvesan šta se desilo. tešio sam babu, to je pričala svima, često, rečima

      ~ Ne plači bako, ako je ošla, nek je ošla, ako se vrati, nek se vrati, evo ja ću ići sa tobom po tetku Jelu i vratimo je kući.  U tom braku rođena je sestra Borka i brat Željko, sa Borkom smo se više družili, pored toga što je pet godina bila mlađa od mene, imali smo  zajedničkih priča, pogotovo kada smo dolazili iz Cerovača na igranke u Krnjeuši. Željko je bio dosta mlađi, povučen i ćudljiv, pa je neko intenzivnije druženje sa njime izostalo.

                   Najstarija od sve djece đeda Branka i babe Smiljane, bila je tetka Marica, udata u Dragosavce za tetka Draga i živeli su na drugom kraju Risovca, bliže Risovoj gredi i Hašanima. Imali su dva sina Bata i Bana. moji vršnjaci i kćer Zoricu. Druženja sa njima su bila redovna, za vreme ferija, ali obično kratka jednodnevna. Imali su uvek prelepe konje, vršalicu za žito, bili veoma radni i vredni, kao i najlepši zdenac u blizini kuće na svom imanju. Naši dolasci kod njih, bili su uvek svečanost, za nas djecu sa obe strane, puno lepog druženja, raznih priča od kojih ponestaje dah. Posebno je bilo uzbudljivo slušati priče o susretima sa medvedima, kojih je na Grmeču bilo baš dosta, kroćenju i jahanju konja, njihovim majstorlucima, kada je u pitanju obrada drveta, najmanje smo pričali o školi. Zorica najmlađa sestra, predivne lepote, mila, umiljata, bila je bolešljive prirode od rođenja, vrlo mlada tek punoletna, nađena je mrtva čuvajući ovce nedaleko od kuće. Njena smrt nas je sve potresla i uplašila, jer smo znali do tada, da umiru starije osobe i tek rođena djeca, ali prvi put smo se susreli sa odlaskom, u neko nama nepoznato prostranstvo i onih koji su mladi i u punoj snazi. Tetka Marica je iz prvog braka imala i kćerku Miru, koja se posle školovanja udala u Velikoj Kladuši, nju smo retko viđali ona je već bila odrasla osoba za nas mala derišta.

                 Baba Smiljana je bila mudra, jaka žena, ko enciklopedija pamtljiva osoba, koja je znala gotovo sve, vredna, kućevna, neko ko je imao svoj stav, od koga nije odustajala, svidelo se to kome, ili ne. Svakako mila kao i mnoge babe, ali se kod nje znao red, na prvom mestu njeni najbliži, bez obzira kakav je ko bio od njih,  dobar ili nevaljao, u priči sa drugima van porodice, hvalila je i branila svoje ukućane i rođaka i kada nisu zasluživali to. Nikada ružnu reč o svojima, pred drugima, nije izgovorila, koliko god čudna, to je predivna osobina.

                 Đed bi s jeseni, nakupio ogromne količine divljih krušaka, kojih je najviše bilo oko stare kuće u Oklinku. Nasložio ih u slami, po drvenim kašetama, smeštenim na tavanu kuće i tako pripremio, za nas njegovu unučad kada dođemo, razasutu kojekuda. Nije postojalo slađe, sočnije i ukusnije voćke, od tih fino ugnjilih divljih krušaka. Sada posle toliko godina još osećam miris i slast tog voća.  Odmah po dolasku na ferije, đed nas okupi i u kolonu po jedan kao izviđače,  povede na tavan i pokaže sve kašete, u kojima je pripremio za nas najlepše slatkiše. A kruške ugnjile meke i modre, čekale su samo na nas, mi kao i svi terminatori, dok ne ispraznimo sve zalihe, ne odustajemo. Više smo boravili na tavanu, nego u kući, dok je bilo krušaka na njemu, da nije bilo poziva starijih ukućana, spavali bi pored kašeta.  

                    Lovačkih puški bilo je  u svakoj kući u Risovcu, odnosno Grmeču, najmanje po dve, ili više shodno broju ukućana, skoro da je  svaka punoletna muška osoba, imala svoju pušku. One su bile normalan rekvizit, na ramenu odraslog muškarca, ili ukras na vidnom mestu na zidu u kući, bez njih se nije išlo nigde, više su nošene puške, nego bilo kakav štap ili alat. Oružje je bila preka potreba, zbog ne malog broja međeda i vukova, kojima je šumoviti Grmeč, bio prirodno stanište.

---

Izvor: Iz Arhiva Detinjstva
Autor: Stevan Đurović.

Više o autoru:

Tokom otadžbinskog rata i rata protiv terorizma, bio je zamenik načelnika bezbednosti Prištinskog korpusa i nadgledao kontraobaveštajni rad, a potom i načelnik bezbednosti Prištinskog korpusa.

Obavljao je i dužnosti u Kontraobaveštajnoj grupi u Prištini, kao i u Stručnom timu pri Centru za saradnju sa Međunarodnim sudom u Hagu. U periodu od 2006. do 2009. godine obavljao je dužnost predavača i načelnika Katedre za vojno-obaveštajno-bezbednosni rad Nacionalne škole odbrane. U svojoj karijeri dva puta je vanredno unapređen.
Pored profesionalnog angažovanja, bavi se i književnim radom i pisanjem poezije. Objavio je šest zbirki pesama, a za roman „Kosovska stradanja“, a za doprinos u srpskoj književnosti nagrađen je književnom nagradom. Sa Jugoslavom Petrušićem objavio je dva izdanja knjige „Zašto ćutiš Srbijo“

Aktivno se bavio sportom, boksom, fudbalom i atletikom. Bio je prvak Regije Vojske Beograda u Vojnom višeboju. Penzionisan je 2009. godine na lični zahtev. Penzionerske dane provodi u Beogradu, aktivno se bavi društveno patriotskim radom, čest je gost mnogih televizijskih emisija i omiljen predavač na brojnim skupovima.
Nije član ni jedne političke partije, član je brojnih patriotskih udruženja, poput „Branioca otadžbine“ i „Svesrpskog otadžbinskog sabora“