U istoriji sadašnjeg hercegovačko-bosanskog ustanka, znatna je ličnost pop Đoko Karan Karanović.
Kolike su upravo zasluge njegove u današnjem svetom djelu za oslobađanje podarmljelog naroda srpskog, znaće tek cjeniti potonji, slobodni, sinovi ovih nesrećnih i krvlju srpskom natopljenih zemalja.
Vrijedno je, a i nužno je, da se za sve, što se iz prošlosti ovakvih osoba zna, na vidjelo iznese. Nema sumnje, da je malo ljudi, koji su takvu tužnu prošlost imali, kao popo Karan.
Njegova prošlost kao pojedinca, puna patnje i stradanja, može nam ujedno služiti kao mala slika velikih i nečuvenih stradanja i gonjenja, što je prestoletni robu u sindžiru turskom podnosio. Za to se i latih pera, da ukratko, al’ vernošto mi je o prošlosti njegovoj poznato, pred srpski svet iznesem. On je u sadašnjem ustanku sa svoga junaštva postao na daleko čuven i viđen, pa sam uvjeren, da će i ova kratka biografija njegova svakome Srbinu dobro doći.
No pre nego što ću se upustiti u izlaganje njegove prošlosti od samog porekla, rad sam poštovane čitaoce, koliko je moguće, sa spoljašnjošću ovoga junaka upoznati. Može viti da je kogod, slušajući ili ćitajući o pop Karanu, pomišljao da je to kakva gorostasna ljudina.
Pop Karan je čovjek srednje veličine, zdrava i koštunjava telesna sastava, prava stasa. Kad hodi, pogne glavu više napred. Lice, pravi srpski tip: veliko ispupčeno čelo, ispod vranih gustih obrva, „otvorene“ mirne crne oči; kroz te prozore duše njegove vidi mu se neka tuga na srcu. Nešto upale obraze, pokrivaju mu debeli, dugački prosedi brci. Sve to je zadičila dugačka do ramena seda, ko srebrna, kosa i dostojanstvena duga progrušana brada. Sa celog mu se lica čita neka briga pomešana sa ozbiljnošću, što ga puni dostojanstvenim zorom i samopouzdanjem; a bore, što su mu se po čelu i obrazu ukrštale, tragovi su dugih stradanja iz života njegovoga. Na prvi pogled reći ćeš: smeran i blag čovjek. Progovoriš li dve-tri s njim, odmah šeđ upoznati prostosrdačna i učtiva čoveka, pravog dobričinu. Počne li ti što pripovjedati o boju i Turcima, odmah se promeni, uskipi. – kad je malo čas divanio o kakvoj običnoj stvari, govorio je , što po reč, po tipari: sad pak promene i glas, celo telo dođe mu u neko neobično gibanje, a oči mu strahovito sevaju. Čelo, koje mu je pre više vedro bilo, sad se namršti i skupi u tri velike brazde, a obrve se među očima sastanu. Ukratko on je pravi Srbin. Toliko o spoljašnosti popa Đoke Karana, pa što pero ne bi kadro nacrtati upotpuniće slika njegova.
Pop Karan je rođen 30. Aprila 1827. Godine u krnjeuši. Ocu mu beše ime Petar, mater Deva. Oni su se u Krnjeušu doselili iz sela Boboljuske, u kome ima 80 domova sve samih Karanovića. U Boboljusci nema ni jedne familije drugog imena. Žena popa Karana zvala se Jelka (Jeka); ona umrije 1862.g. Iza nje ostadoše troje siročadi na ime: Marija, Gospava i Milan, koji je u Pakracu svršio srpsku učiteljsku školu.
Deda pop Karana, dva strica i brat od strica bili su pravoslavni sveštenici. Kao dete od pet godina gledao je Đoko u Prkosima 1832.godine kako Mustaj-beg Kapetan (sin Kulina Kapetana) veša njegovog dedu sveštenika Pilipa Karanovića. Taj strašni prizor se usadio u svest maloga dečaka Đoke. Često mu je kasnije pred oči izlazila slika kako krvoloci vešaju njegovog dedu. Pilip Karanović je bio osumljičen da buni srpski narod protiv turske vlasti. Ceo dan je pop Pilip visio obešen o krušku u Ponorcu. Preko noći dođe njegova rodbina, potajno skinu usmrćeno telo sa vešala, odnesu ga kući i sahrane u groblje u blizini njegove kuće.
Pop karan je završio Bogosloviju i zatim radio kao pravoslavni sveštenik u Suvaji i Vođenici. Oko sedam godina radio je pop Karan u ova dva sela. Jedan doušnik je tužio popa Karana da buni raju i nagovara je da ne plaća spahijama razne namete. Uzalud je pedeset Srba svedočilo da pop Karan nije pobunjivao seljake Srbe.
Turci tako oteraju sveštenika Karana u Krupu. Tamo su ga tukli, mučili glađu i žeđu, tako da je jedva ostao živ. Iz Krupe ga oteraju bihaćkom mutesafiru Salih-paši. Odmah paša stavi karana u zatvor, među razbojnike i ubice. Pop Karan je ležao u zatvoru četiri meseca, a posle su ga sveštenici inarod novcem otkupili. Posebno je ovaj pop bio trn u oku begovima Kulenovićima. Tada je bilo trideset begova Kulenovića u petrovačkom kraju. Upornim nastojanjem begovi Kulenovići su uspeli da popa Karana oteraju sa petrovačkog terena. Godine 1861. Pop karan se odselo u Kostajnicu. Njegovim nastojanje m u Kostajnici je podignuta crkva i škola.
Zbog sumnjičenja da podbunjuje srpski narod protiv turske vlasti, pop karan je 1864. Godine proveo 11 meseci u zatvoru. Posle je odveden u Bihaćki zatvor, gde je tamnovao četiri meseca. Karana su turske vlasti proglasile za buntovnika koji je opasan za Otomansku carevinu, jer stoji u dogovoru sa Srbijom. Karan je 1868. učestvovao u Hercegovačkom ustanku koji je podigao Luka Vukalović.
Obaveze i nameti kmetovima i seljacima petrovačkih sela stalno su se povećavali. Raja je to teško podnosila. Stoga se u proleće 1870. Podignu svi težaci petrovačke nahije i otputuju u Bihać. Svaki teak je uzeo svoje crtalo, stavio ga u torbu, te zajedno dođu pred mutesarifa. Crtala su izvadili i stavili pred mutesarifa. Jedan otresniji težaj je rekao: „Gospodaru! Evo donosimo sva oruđa kojima smo carsku zemlju obrađivali. Sada nemamo više šta ni jesti ni sejati. Ili ćemo ovde pomreti od gladi ili se preseliti u drugo carstvo, jer nam sve oteše age i begovi“. Mutesarif je naredio da se svi zatvore. Za glavnonog buntovnika je proglasio popa Karana i njegovog brata od strica Stevana Karanovića. U bihaćkom zatvoru su proveli mesec dana. Bihaćki mutesarif je odlučio da protera braću karanoviće u Malu Aziju, u grad Kanjus na tamnovanje. Njih su sprovodilil zaptije i tukli ih kandžijama po leđima. Jedina hrana na putovanju bila je tvrda proja koju su ponekad nakvasili vodom. Braća su imala nenšto novaca. Putujući Malom Azijom, naiđu na jednu mehanu. Kada su svratili u kafanu pratiocima su plaćali vino koliko god su mogli popiti. Kada je Karan video da su se pratioci prilično opili, dogovorio se sa bratom stevom da zgodnom prilikom pogegnu. Pratioci legnu pod jedno drvo i zaspu. Đoko i Stevo iskoriste pogodnu situaciju i pobegnu. Uspeli su zamaći u jednu šumu. Putovali su samo noću. Petog dana im je nestalo hrane. Naišli su na neku voćku, najedu se i ponesu prilično voća. Od voća su živeli jedanaest dana. Naišli su zatim na pravoslavnu crkvu, javili se svešteniku i pošto su i sami bili sveštenici, dobili su pomoć. Domaćin sveštenik im je dano neku odeću, zatim ih nahranio i odveo kod kapetana Ilije Mijaljevića, koji je rođen u Crnoj Gori. Kapetan je braću uspeo ukrcati na lađu koja je putovala za Grčku. U Grčkoj su se javili ruskom konzulu, koji ih je uputio u Crnu Goru knezu Nikoli. Knez im je dao troškove i pratioce koji su ih odveli do srpske granice. Ubrzo su stigli u Beograd.
Pop Karan je služio u Vladimirovcima kod Šabca sve do početka ustanka 1875. godine.
Kada je izbio Bosanski ustanak protiv Turaka 1875. Pop Karan je sakupio po celoj Bosni četu od oko 500 ustanika. Čete popa Karana dale su velik doprinos oslobođenju Bosne od Turske vladavine.
Izvor: Vojvoda bosanskih Srba pop-Đoko Karan Karanović od od Vladimira Krasića
O popu Karanu postoji dosta pisanog traga i namjera mi je da neke zanimljivosti objavim u narednim člancima.
Vredilo bi napomenuti da naš režiser Srđan Karanović vodi porijeklo od loze popa Karana.
Srđan je sin Milenka Karanovića, beogradskog gimnazijskog profesora, karikaturiste lista Jež, filmskog arhiviste, osnivača i prvog direktora Jugoslovenske kinoteke u Beogradu. Rođen je 1911. godine u Bihaću, a odrastao u Sarajevu. Milenkov otac je bio Milan Karanović, najveći bosanski etnograf i kustos. Milan je rođen 1882. u Velikoj Rujiškoj kod Bos. Novog. U Sarajevu je završio gimnaziju i Pravoslavnu Bogosloviju na Reljevu, kraj Sarajeva. Kao pristalica Petra Kočića tokom Prvog svjetskog rata tamničio je u austrijskom banjalučkom zatvoru. Nakon rata prestao je sa svešteničkim pozivom i nastavio kao sakupljač etnografske kulturne baštine svoga kraja i okoline. Bio je blizak saradnik Jovana Cvijića i pisac stotinjak naučnih radova, većinom iz etnografije. Izmedju Dva rata i nakon rata (do smrti 1955.) radio je kao kustos u Zemaljskom muzeju u Sarajevu. Milan Karanović bio je sin buntovnog popa Đurađa Karanovića zvanog pop Đoko Karan. Pop Đoko, kao hajduk vojevao je protiv Turaka u zapadnoj Bosni polovinom 19 vijeka. Po propasti jedne bune (Doljanska, 1858.), prebjegao je u Srbiju. Kad otpočne nova akcija ustanika 1875. godine vraća se u Bosnu i ratuje protiv Turaka, rame uz rame sa Petrom Mrkonjićem i Golubom Babićem. Bio je jedan od boljih boraca ustanka, zbog čega je od strane srbijanskog kneza Milana IV Obrenovića odlikovan Takovskim krstom i Srebrenom kolajnom za hrabrost. Buntovni pop najvjerovatnije je sinu Milanu ostavio svoje lične predmete. Milan je sve prikupljano ostavio sinu Milenku, a ovaj svome sinu Srdjanu. Posljednji je sve predmete zavještao Zemaljskom muzeju u Sarajevu, instituciji u kojoj je djed Milan radio i stvarao 40-tak godina.