sreda, 20 novembar 2019

Top panel

Ulogujte se na sajt

Upamti me

       
Top Panel
A+ R A-

12. Opšte osobine naroda Bjelajskog Polja

 


12. Opšte osobine naroda Bjelajskog Polja (Petrovačkog kraja).

 

Telesne osobine.

Ishrana je u ovog naroda dosta dobra. Jače stočarsto donosi te ima mleka i uopće belog mrsa u dovojnoj meri. Narod nije odviše suvotan. I domaćice („planinke") su u spravljanju jela prilično vešte. Tome je doprinelo trogodišnje bavljenje (1875.-78.) ovog naroda u Lici, vrlo naprednoj u pogledu kućanstva. Još više naseljavanje mnogih Ličana po okupaciji među staro stanovništvo i najzad ženidbe iz Like.

 

Sve to čini, te ovde živi vrlo zdrav ljudski soj. Naočit, rumen, pun krvi. Sa zdravljem i de i lepota. Vrlo se često sretaju osobe, muške i ženske krasna lica i skladna stasa. Narod u susednim župnim krajevima kad hoće da istakne kako je neko rumen u licu skovao je uzrečicu „crveni se ko Bjelajac". Ovde je neobično jako ubeđenje o golemoj razlici između planinaca i župljana što se tiče zdravlja i cele čovekove spoljašnosti. Često se može čuti i ovakav govor: „pusti me u najveći zbor, gdje je izmješan gornji narod s našim, ja ću znajući oklen, razlučiti sve i jednog Bjelajca od našeg svijeta".

 

Što se tiče uzrasta i opće telesnog kroja, treba se setiti, da je narod ovog kraja doselio mahom iz Like i Dalmacije, a staro poreklo vuče verovatno iz Hercegovine i Crne Gore. Otuda nije nimalo čudno, da je ovde narod krupna i visoka stasa. Predma temeljita kostura i jake kosti, struk je ipak više vitak nebo zdepast. Širina trbuha ublažuje se visinom rasta. Grudi i pleći su snažne. Lice široko, Oči dosta krupne. Ponajviše plave i smeđe, pa onda tek zelene i crne. Kosa najčešće plava i riđa. Ima i crne. Više je tanka i meka, nego jaka i oštra. Kovrdžasta kosa je sasvim retka. Muškarci su pretešno koštunjavi i suvonjavi, no nađe ih se punih obraza. Vrlo malo je muškaraca trbušatih. Kod ženskih se može naći više punoće u trbuhu i u obrazima. Preterana tananost i mršavost, kao i preterana debljina sasvim su retke.

 

Rasplodna moć je kod stanovništva ovoga kraja bujna i izdašna. U brakovima, koje smrt prerano ne raspari, kao prosečna plodnost može se uzeti osam porođaja. Retke su rotkinje koje rode manje od šestoro dece. Dosta ih je koje rode po dvanaestero i petnaestoro. Bezdetaka je posve malo među osobama, koje su mladost i prvo vreme braka provele u rodnom kraju. Mladež stupa izrana u brak. Najviše između sedamnaeste i dvadeset druge godine. Katkad još i pre, ponekad i posle tog doba. Žene rađaju do 40. pa i 45. godine života. Muški do 50. gdjekad i do 60. godine.

 

No i pored mnogih povoljnih uveta za narodno zdravlje podložan je narod bolestima u znatnoj meri. Pređašnjeg zdravlja i čvrstoće nestaje. Stari ljudi s pravom kukaju kako se mladež izrađa. Tome je više uzroka. Ponajvažniji biće svakao iščezavanje starih velikih porodičnih zadruga. U tim zadrugama su podrastali ljudi do pune snage, a nije bilo potrebno da se podlažu teretnim poslovima. U sadašnjim malim porodicama neimaština primorava još sasvim nezrele mladiće da se hvataju i najtežih poslova. Nastupilo je osim to ga još i odilaženje na radove u daleke krajeve. Ovi radovi odvlače iz kuće mladež već odmah iza petnaeste godine. I prerana ženidba i udaja nose svoj deo krivnje. Preobražaj starinske kuće, koja je bila bez sobe, nije doneo unapređenje nego pogoršanje u narodnom zdravlju. Soba u današnjoh težačkoj kući više je tamnica nego soba. Niska, tamna sa malom zapreminom vazduha. Stara kuća bez sobe imala je barem izobilja vazduha. Vazduh taj nije bio u kući zarobljen. Mogao se nesmetano izmenjivati kroz badže, kroz šupljine i pukotine brvana. Stoga stari ljidi i danas izbegavaju sobe. Mnogi i danas još preko cele zime spavaju u kući kraj ognjišta. U sobi ga nešto „guši". Kad bi ga ko osudio da prenoći noć u sobi, on veruje da bi se uguušio. Kad je reč o štetnim uticajima po narodno zdravlje, ne sme se nikao izostaviti alkohol, koji i zdravlje kao i druga ljudska dobra samo ruši i upropašćuje. Njemu je narod odan u jakoj meri. Po općem verovanju u njemu je i lek i okrepa, izvor snage i izdržljivosti.

 

Svi ovi nepovoljni činioci doveli su dotle, da je u narodu dosta raširena jektika, a isto tako i želudačne i crevne bolesti. Ima podosta i bubrežnih i srčanih bolesti. Veneričnih tek pomalo. I kužne bolesti pokose mnogo žrtava i kod odraslih, a još više kod dece. Narod još neće da veruje, da se bolest prenosi s bolesnika na zdrave te da izbegava doticaj s bolesnikom. U bolesti obraća se vračarama, a retko lekaru, i to tek onda, kad je već uzaludno svako lečenje.

 

Duševne osobine.

U duševnom životu naroda najviše je verskih elemenata. Vere ostavljaju najdublje i najtrajnije tragove u narodnoj duši. Svi narodni običaji, sva narodna verovanja i praznoverice su izrazi bilo stare ili nove vere. Tu su verska shvatanja izražena onako, ako ih je narod razumevao. Tu je iz verskih učenja uneto ono, što je narodnoj duši i srcu bilo najbliskije i najsrodnije. Ta narodna vera utkana je kao neprekinuta nit u ceo narodni život, kao kod narodne celine tako i kod pojedinaca. S jedne strane božanskog porekla, s druge strane proizvod nakonosti naroda, te vera uživa neograničenu odanost. Ona se održava gotovo neokrnjena pored svega jurišanja na nju sa mnogo strana. Narod je oseća kao svoju i ne napušta je. Ko god se u nju okomljava, taj je narodnoj duši tuđin i dalek. Taj ne zadobiva narodnog poverenja, makar koliko inače bilo ispravan i prijatan.

 

Da bi se doprlo u dubine narodne duše nužno je prokinuti one koprene, koje su preko nje rasprostrle vere, običaji i drugi vanjski uticaji. Onda tek postaju vidne, temeljne, originalne osobine narodne duše. Nekoje su od ovih istovetne sa verskim moralnim zahtevima, te se može misliti da su iznikle iz verskog korena. Ponajprije će biti reč od duševnim osobinama ove vrste i to o onima koje su oštro istaknute.

 

Neobično je živa težnja za pravednošću, sanjarenje od idealnom uređenju sveta, gde ne bi niko bio pritešnjen. Klica ove težnje izbija iz dubine narodne duše, a snaga i bojnost pritiče joj s jedne strane iz Hristovog učenja o „gladnima i žednima pravde", s druge strane iz dugovečnog trpljenja nepravde i nejednakosti. Patnici su uvek najvatrenije pristaše uzvišenih težanja. Premda je ova težnja u govoru i željama naroda osobito jaka, ipak su česti slučajevi da joj se iznevere oni, koji dođu u priliku, da je u delo privode, pogotovu ako su njihovi lični intesesi pomešani sa tuđima.

 

Verovanje u pouzdanje u večitu Božiju pravdu silno je ukorenjeno. Ono čini da čovek trpi nepravdu dosta mirno. Ono daje čoveku smelosti da osuđuje i javno ukoreva silnike i nepravednike, koji nad pojedincima ili nad celinom narodnom provode svoju silu i samovolju. To verovanje doprinosi, da se čovek ne obazire na neugodne posledice za sebe od takvog svog postupanja. Ona je topla i duboka uteha svima, koji se osečaju nepravedno potlačenima, uvređenima, zapostavljenima. Pored tešenja s Bogom i njegovom pravdom, čuje se često i reč: „Ko se ne osveti, taj se ne posveti". Osvetu izaziva najčešće vređanje porodične časti i ponosa, a ređe nanošenje materijalne štete.

 

Vernost, iskrenost, otvorenost , bezazlenost samonikle su dušenve osobine ovog naroda. Pretvaranje, lukavost i prepredenost pokazuju se u manjoj meri. Po svemu sudeći to nisu prirođene nego nakalemljene osobine, izazvane teškim životnim prilikama u dugovekom okrutnom ropstvu. Ove su osobine plitka korena. U narodu je ispoljen silan preziv prema takvima svojstvima osim slučaja kad nastupaju kao ustuk prekomernoj pokvarenosti i bezdušnosti.

 

Milosrđe i sažaljivost prema bedi i patnji, osobito viđenoj rođenim očima, vrlo su jaki. Mnogo se i često govori o „sevapu". A i pazi se dosta na sevap (zadužbinu). Prosjak se ne odbija od kućnjeg prava. Ne pušta se bez „podele". Namernik se u kuću pušta i ukazuje mu se mnoga usluga. Čini se pomoć i mesnoj sirotinji i bednicima, bilo u radu ili u raznim namirnicama za život. Ali se više polaže na sevap prema stranome bedniku nego prema domaćemu. Svakako zbog toga, što su kod domaćega poznate i njegove mane i pogreške zbog kojih je došao u nevolje. Njegovo bedno stanje često izazivlje u duši izmešan osećaj sažaljenja i osude.

 

Gostoljubivost, kao tipična odlika ovoh naroda, na zamernoj je visini. Gostoljubivost se ovde označava sa reči „poštenje". „Pošten" znači gostoljubiv. U tolikoj je ceni gostoljubivost, da se priznanje poštenja ne daje nego onome ko je i gostoljubiv.

 

Na redu je, da se spomene i jako odomaćeno verovanje u sudbinu. Presađeno je u narodnu dušu iz verskih shvatanja još iz stare slovenske vere. Kad je val Islama zapljusnuo i preko našeg etnografskog područja, ovo verovanje ponovo je probuđeno i osveženo i kod onih, koji su ostali u Hrišćanstvu. Reč „suđeno" izgovara se suviše često. No u zbiljskom životu ne dolazi to verovanje baš do potpunog uvaženja. „Suđeno je" reče se za neki slučak, kad se on veš svrši i kad je već suveše očevidno da se nešto ne može nikako otkloniti. No dok su događaji, kuša se uticati na njihov ishod pored sve vere u sudbinu.

 

Istini za volju moraju se navesti i nepovoljne narodne osobine.

Nesložnost, svadljivost, upornost, prkos i inat prirođene su mane našeg naroda, pa i ovog njegovog dela ovde. Ove mane koče i ometaju sve pothvate, gde se traži više ruku na okup. Iz njih se izleže sva sila sukoba i sporova. Inat je najača pokretna sila u području društvenog života.

 

Dosad pomenute duševne osobine narodne, kako svetle tako i one tamne, u ukupnosti svojoj otkrivaju nam sliku mnoralnog stanja ovog naroda. O moralu se može još općenito reći, da je u korenu zdrav. Moralno suđenje je ispravno i sigurno. Ukoliko se u sadašnjici opaža kolebanje i preokret u moralu, taj udara donekle u nazad. U teškim prilikama moral i čestitost se bolje održavaju. Nekakav duboko skriveni instikt u biću naroda kao da ga sili na temeljito i svestrano poštovanje morala. Ta nevidljiva uviđavanost kao da mu u svest uliva ubeđenje, da je moral tvrda jezgra, mođna snaga koja najpouzdanije obezbeđuje i podjedinačno i opće narodno samoodržanje. Čim minu teška vremena i popusti strepnja za opstanak, popusti naglo i moral, bar u ponekim svojim spoljašnjim pojavama. Tako je i ovdje danas. Ali one duboko usađene klice zdravog morala u duši narodnoj preživeće verovatno, ovu današnju depresiju.

 

U pogledu čuvanja morala kao i ostalog dedovskog nasleđa dulje ostaju verne učvršćenoj starini konzervativne porodice nego one slobodoumne. Napuštanje starine popušta, a novina osvaja napre u spoljašnjim oblicima: odelu, obući, gradnji kuća, načinu hranjenja i porodičnoj disciplini. Dok u mišljenjima, uverenjima, gledanju na život gotovo da se i ne ošaža kakvo vidno odstupanje od starine. No premda preokret na ovom putu odveć sporim korakom odmiče, premda se on u kratku veku mučio i primeti, ipak u dužem veku osete se znatije promene. To nam neobično jasno izbija pred oči iz duševnog stanja današnjeg našeg nasjstrijeg pokoljenja. Ono pamti način života, rada i mišljenja za 50-60 godina unazad. I danas njihovu jadanju i kuknjavi nigdje kraja. Za njih je sada sve došlo naopako i „izvraćeno". Oni proživljavaju svoje zadnje dane u „tuđem svetu". Ono što oni tako neostupno drže, proizašlo je iz dubokih rasnih nagona. Utvrđeno i potrvđeno bogatim i silnim iskustvom dugih vekova. Oni stoje i ostaju kod onoga, što je dugo kovano, dobro skovano i tvrdo okaljeno. Novi pogledi i novi pravci ne predstavljaju još ništa sigurno i čvrsto. To je tek lutanje između nonoga u čemu smo se rodili i što smo od otaca primili i onog, što smo u novijem živom međunarodnom općenju videli kod stranih naroda. U svemu novom na području duševnog života još je mnogo neizvesnosti i maglovitosti. Posve prirodno, da se zrele staračke godine ne mogu za takvo što oduševljavati.

 

Konzervativne porodice i fizički duže traju, lakomislene brže propadaju. Opreznost i promišljenost sačuva one nepokretnije poreodice i pojedine njihove sinove, od mnoge opasnosti i vratolomije. Naglost i lakomislenost dovodi ove življe do sloma i zatora. Mada je konzervativnost velika zapreka napretku u spoljašnjim oblicima života, u suštini je vrlo korisna narodna osobina. Bez nje bi se gubile ove vanredne narodne osobine i obeležja. Brisale bi se razlike među susednih naroda. Narod bi se neminovno i naglo pretapao, odnarođivao. Takve otporne i uporne porodice predstavljaju ovde golemu većinu naroda. Mekše i slobodoumnije dolaze tek kao izuzetak i retkost. Pored svega prodiranja nekih novina u spoljašnjim pojavama života, unutarnji duševni život ovoga naroda i u selu i u varoši ne dade se još u bitnosti svojoj iščupati ni pokrenuti iz tolikog krila starinske naše patrijarhalnosti.

 

U umnim svojim sposobnostima ovdašnji narod stoji visoko. Tupoglavaca i blesavaca teško je naći. Bistrinom, oštroumnošću i sasetljivoštću bogato je obdaren ovaj svet. Te duševne odlike ispoljavaju se i u sadašnjem životu: U razgovorima, šalama, dosetkama, igri reči. Evo nekoliko takvih: „Laku noć", „kad je laka uprti je pa ponesi", „Jesi li bio (tj. ubio – zaklao) prase – Jesam isti dan, kad i ti". „Znam svaku taru osim prtene i suknene" (a više ih i nema). „Ja imam sto i 4 noge" (može da znači 104 noge, a i sto sa četiri noge). „Gledaš me kao na psa" (ne može se nekako drukčije gledati na čoveka nego li na psa). „Ne guli kore da ne bude gore" (kad ko počne barkati u neki spor, koji se već napola smirio). „Niti me nudi, niti mi se čudi" (reče gost kad sjeda za jelo, a time kaže da će jesti i bez nuđenja, ali da mu se ne čude kako mnogo može pojesti). Još snažnije izbijaju u suđenju o zagonetnim pitanjima života, morala, države, politike itd.. Sud je kratak, zdrav i jasan. Mnogi učenjak koji provede ceo vek u proučavanju takvih pitanja, ostao bih zadivljen ovakvim tačnim, odsečenim i jasnim suđenjem, koje izvire ne iz kakvoga širokog poznavanja stvari, negosamo iz rođene oštroumnosti. Umna darovitost pokazuje se i kod djece u školama. Osobito kod onih koji se prihvataju kakvog zanata. Samouka je mnogo i u pogledu nepismenosti kao i u pogledu zanata i veština.

 

Ovde iznesene osobine su opća slika duševnog života cele oblasti. Kako su ove osobine raspodeljene po pojedinim porodicama, nije lako doneti tačan i jednostavan sud. U svakoj porodici izmešane su i izkrštane osobine i uticaji više porodica. U jednoj istoj porodici nalazimo sasvim suprotnih osobina. Koje su osobine prvobitno vezane za neku porodicu, tečko je ustanoviti. Može se tek napraviti predled duševnih tipova, najjače zastupljenih u celoj oblasti. To je već uveliko vidno i iz prethodnog izlaganja. Najrasprostranjeniji je bistri i oštroumni tip. U jednakoj jačini dolazi i plahoviti tip. Nešto je manje raširen pesnički tip. Pored ovih susreće se dosta i brbljavački, hvalidžijski i ponositi tip. Razboriti i energični tip prilično su retki. Kod stanovništva ove oblasti uopće je malo duševne stišanosti i hladne prisebnosti, a onda dakako malo i trezne i duboke razboritosti. Energija je ovom delu naroda štedljivo udeljena. Koliko je ima nestalna je i istrgana. No zato je podosta dobrote i bezazlenosti. Poseban tip „dobre duše" nije ovde baš odviše redak.

 

Ako je gotovo nemoguće izrazito okarakterisati pojedine porodice i izneti neke vidne i krupne osobine, koje su kod jednih savim drukčije nego kod drugih, može se govoriti unekoliko o razlikama među vernicima zasebnih veroispovesti. U ovoj oblasti zastupljene su sve tri veroispovedi, premda je katolička u posve neznatnoj meri. O nekim korenitim duševnim razlikama ne može biti govora. Mogu se samo istaći različiti uticaji veroispovedi na njihove vernike u pogledu verske discipline i tek unekoliko u u pogledu opće moralne čestitosti.

 

Muslimani su pod najjačom verskom disciplinom, ukoliko se to odnosti na molitvu (pohađanje bogomolje pet puta dnevno), post i izvršivanje propisane milostinje (prilikom smrti i o kurbanu). I katolici su pod jakim uticajem svoje vere. Redovno idu u crkvu. Pokoravaju se gotovo ropski sveštenstvu. Kod pravoslavnih se najmanje primećuje uticaj crkve u njihovom spoljašnjem vladanju. Slabo posećuju crkvu. Slobodoumni u i neobazrivi i prema crkvi i prema sveštenstvu. Po tome sudeći reklo bi se, da su oni verski i moralno najzapušteniji. No terba pogledati stvar i sa druge strane. Kod katolika i muslimana ona pokornost veri više se odnosi na vanjske izraze i forme nego li u njihovu suštinu. U Stvarnoj moralnosti i duševnoj pitomosti pravoslavni su na prvom mestu. Kod katolika je nešto dvoličnosti. Kod muslimana se pojavljuje na mahove sad pitomost i milosrđe, sad okrutnost i silovitost. Oni su najjače podvrženi afektu. Ova ovakva ocena važi i za celine vereispovedene, a ne baš za svakova njihova pojedinca.

 

Dolazi na red da se progovori još koja reč i o međusobnim odnosima pristalica različitih veroispovedi. Ko je u mogućnosti da pozna istinsko i iskreno raspoloženje širokih slojeva u toj stvari, mora reći onako kako je t.j. da je to raspoloženje ispunjeno jakim nepoverenjem, da se ne reče neprijateljstvom. Članovi jedne veroispovedi drže o vernicima druge veroispovedi da im ovi nikako ne mogu biti pravi prijatelji, ni dobro misliti. Kad se dvojica od raznih veroipovedi uveravaju međusobno o prijatljstvu i dobrim željama, to se ne prima kao iskreno, nego kao „politično" (lažno). Svaki u sebi misli: „tako ti govoriš preda mnogm, a znam ja dobro, šta ti je na srcu". Reč „da nas u jednom loncu kuvaš, ne bi nam se čorba izmešala" čuje se često, pola u šali, pola u zbilji. No to protivničko raspoloženje nije uvjek vidno, ono se prikriva i ne dolazi tako često do izraza u međusobnom doticanju. Među inovernicima dolazi do druženja, ortačenja, suvozništva, prijateljavanja, gošćenja, pobratimstva i kumstva. Kod pravoslavnih i katolika dolazi u novije doba i do ženidbe, ali bez roditeljske dozvole. Tek u časovima žešče svađe i kakvog ozbiljnog obračunavanja provali svom snagom ono duboko, donekle uspavano, neprijateljstvo i izlije svu silu pogrda i uvreda. Prema svojoj veri, mnogi su kod obiju hrišćanskih grana, suviše slobodni i neobazrivi. Psovka je uzela mah. Ali kad ko od druge vere počne vređati tuđuju veru mučno se razmine bez tuče i krvi. Pojavljuje se i izrugivanje jedne veroispovedi s drugom, ali više onako iza leđa. Kad bi to bilo oči u oči, lako bi došlo do boja. Jaka verska netrpeljivost preostala je iz starijeg vremena i u pounoj je snazi samo još kod starijeg sveta, koji je živeo pod režimima nejednakosti, zapostavljanja i potpaljivanja verske zavađe. Kod mlađeg sveta već nema tolike protivnosti ni iskrene ogorčenosti. I ovde još vlada izvesna otuđenost, ali više površna. Ako i mlađi katkad prepirkama i svađama upotrebe reči koje su ud starih čuli, te reči u njihovim ustima nemaju više one gorčine i otrovnosti, nego su više kao naučen govor.

 

Začudno je, da kod pravoslavnih vlada veća protivnost prema katolicima nego prema muslimanima. Ta protivnost izražava se osobito u ovom ubeđenju: „tursku džamiju samo počisti i vodicom popršći pa se odmah u njoj može služba činiti, a iz katoličke crkve moraš za tri petlja duboko zemlje iskopati i izbaciti, pa onda istom činiti službu u njoj". Takvo shvatanje usađivanjo je pravoslanom narodu, po svoj prilici u Dalmaciji i Lici, kao ustuk protiv žestoke rimske propagande. Doseljenici otuda preneli su sobom ovamo i to shvatanje. Kod muslimana vlada uverenje, da je pravoslavna vera čistija i svetija od katoličke.

 

Još se mora progoviti nešto o odnošajima starijih i novijih doseljenika. Stariji (pre 1878.) smatraju se starosedeocima, noviji (iza 1878.) došljacima. Još i sada posle nepunih pedeset godina primećuje se, mali neznatan trag podvojenosti među jednima i drugima. Isprva je ta podvojenost bila daleko veća. Starosedeoci su gledali u doseljenicima nezvane i nemile goste, koji su došli da im stesne njihove puste pašnjake ispuste i da prepolove s njima njive i senokose. Osim taoga mrzeli su njihovu raskalašnost, koju su nazirali u psovci, slabom održavanju postova i nešto slabijem moralu. Doseljenici su opet gledali s visoka na njih. Rugali se telesnoj nečistoći, neredu u kućama, neveštini u kućanstvu i u težačkim radovima. Kao ljudi, koji su služeći u vojci, učestvujući u ratovima i odilazeći na daleke radove, prošli dosta sveta i mnogo koješta videli, ismevali se skučenom poimanju starosedioca. Osim toga došavši ovamo prilično bogati, jer su ostavljenu zemlju skupo prodali, pokazivali su i oholost i prezir prema ovim siromasima, kojima je u ustanku 1875.-1878. sve popaljeno, uništeno i pootimano. Starosedeoci su nazivali doseljenike „kavuri". Ovi njih „rajkani", „rajci" (od raja), a i „mutlaci". Isprva se za nekoliko nisu okumljivali, ni ženidbom sprijateljavali. No podmladak je malo po malo prokrčio put boljim odnosima. Koji se momak i devojka zavole, oni se i uzmu, ne gledajući, gde se ko rodio ili oklen je doselio. Rodbinske su veze prepletane pored svega gunđanja i mrmoljenja starijih. Tako su otvorena vrata postepenom i duševnom i telesnom stapanju, koj je u stvari već završeno. Ostale su još samo uspomene na nekadašnju netrpeljivost, kojoj se smeju, kao nepojmljivoj ludosti, svi oni, koji su je upamtili.

 

Nacionalna svest u pravom i punom značenju nije razvijena kod ovog dela naroda, izuzev vrlo uski krug inteligencije. Pojam naroda i narodnosti pobrkan je i pomešan s pojmom veroispovedi. Reč „Srbin" po pojmovima ovog naroda znači: čovek pravoslavne vere. Kad ko kaže za sebe da je Srbin, to on pokazuje svoju verosipoved, a ne one oznake, koje nauka priznaje kao oznake narodnosti. Narod pamti mnogo iz svoje prošlosti. Nije zaboravio ni velikih dana ni velikih imena iz davnoga doba. I običan razgovor često se navraća na Kosovo, na cara Lazu, čestito koleno, na Obilića, kraljevića Marka i druge velike junake. A već pevanje uz gusle najmilija je duhovna poslastica. Oko guslara se okuplja uvek velika gomila, osobito kad se peva o staroj srpskoj slavi, moći, gospodstvu i junaštvu. Narod je dubogo svesan, da su to njegovi preci, a on da je njihov potomak, te se mnogo diči svojim srpskim imenom i poreklom. Ali ime Srbin pripada svim slavnim precima kao i današnjim njihovim potomcima isključivo ili barem najvećim delom zato, što su bili vere pravoslavne i što su „za krst časni krvcu prolijevali". Po tome se može čuti kod ovog naroda da reče: „ i Grci i Rumuni i Rusi su Srbi" t.j. oni su pravoslavne vere. Isto je i kod ovdašnjih katolika, koji su se otprije nazivali „Bunijevci", a u novije vrijeme nazivaju se „Hrvati". I oni se smatraju Hrvatima zato što su katoličke veroispovedi, a ne zbog stvarnih etničkih obeležja. Muslimani sebe još nazivaju imenom „Turčin". Time označuju u prvom redu svoju veroispoved, a onda i kao nekakvu posebnu narodnost. Pa ipak u novije vreme, gde je već svaki odrasli čovek imao prilike da dođe u dodir s tuđim narodima, počinje se pomalo uviđati da pored sve veroispovedne različitosti i netrpeljivosti ima nešto, što je svima zajedničko. S druge strane primećuje se već, ma i neznatan, uspeh od delovanja škole, knjiga i novina, koje ide za tim, da pojam narodnosti zadobije svoje pravo značenje i u mišljenju širokih narodnih slojeva.

 

I razvitak državne svesti ometa već snažna verska zanesenost. I državna svest upregnuta je u službu verskih težnja. Muslimani su nekadašnju tursku državu smatrali verskim oruđem. Sve što su tada činili državi, činili su u misli, da to čine pojačanju i prevlasti Islama. Katolici su isto tako gledali na austro-ugarsku državu. Ona je po tom mišljenju imala da dovede katolicizam do što veće moći i do presudnog uticaja u svima poslovima. Pravoslavni nisu nalazili ni kod jedne od ovih bivših država ništa, po čemu bi ih svojili i osećali kakovu odanost prema njima.
Kako se gleda na današnju državu?
Teško je uhvatiti iskreno mišljenje i raspoloženje narodno u ovom pravcu danas, kad se često iz nastranosti, prkosa i strastvenosti govori i ono, što se ne slaže sa stvarnim uverenjem. Možda bi se najvernije predstavilo osećanje prema današnjoj državi kod narodne mase bez razllike veroispovedi, kad bi se reklo, da se u sadašnjem času gleda još u ovoj državi ono, što se gledalo i u pređašnjm dvema državama. Kako je po tom poimanju Turska značila islam, a Austrija katolicizam, tako i današnja država znači pravoslavlje. Država se ova shvata još onako kako je shvatana pre svog postanka. Ko je nju želio i volio još pre njena stvaranja taj je voli i danas, a ko je još otpre strahovao od njena ostvarenja, taj joj ni danas nije iskreno odan, bez obzira na to, kakva je ona u stvari. Današnja je država odveć mlada, a da bi mogla svojom široko svaćenom i provedenom nacionalnom politikom opovrtnuti već dosada sve one nade i želje, strepnje i predrasude, koje su vezane za nju pre njenoga nastanka.

 


 

* Izvod iz knjige Petra Rađenovića BJELAJSKO POLJE I BRAVSKO.