4. Poslednji sastanak za pripreme ustanska.

Poslednji sastanak za pripreme ustanka.

Već  više  od  tri  mjeseca  od  kada  ustaše  preuzeše  vilast  u  Krnjeuši,  cio  život  je  poprimio  drugačiji  tok  u  našem  kraju.  Moje  selo  Risovac  i  njegova  okolina  mnogo  su  se  razlikovali  od  onog  prije  godinu  dama  kada  je  u  njemu  život  tekao  normalno.  Njlive  su  obično,  baš  u  ovo  vrijeme  bile  pune  vrijednih  radnika  koji  su  obavljali  poljske  ra­ dove,  najčešće  sa  pjesmom,  veseli  i  razdragani  što  je  svojstveno ovdašnjim gorštacima. Ratnim  vihorom  koji  nas  je  zahvatio  sve  je  to  bilo  pomućeno.  Iz  dana  u  dan,  slušali  smo  razno  —  razne  vijesti  koje  su  sa  mnogih  strana  prenošene  o  onome  što  se  događa  širom  naše  zemlje.  Okupator  se  živo  angažovao  na  masovnom  istrebljivanju  nedužnog  naroda.  Samo  u  našoj Krnjeuši do ustanka je ubijeno više od 80 ljudi. Moralo  se  sa  puno  ozbiljnosti  razmišljati  o  tome  šta  raditi  da  bi  se  takva  sudbina  izbjegla.  Za  svoju  prljavu  rabotu  našli  su  i  saradnike  među  domaćim  izdajnicima,  a  to  je  za  nas  bila  teška  istina.  Ljudi  su  se  tako  reći  pre­ ko  noći  izmijenili.

Moj  Risovac  i  cijela  njegova  okolina  su  postali  drugačiji.  Ljudi  su  kao  nikad  ranije,  duboko  zabrinuti.  U  cijelom  kraju  je  zavladala  neobična  atmosfera.  Smijeh  i  pjesma  su  usahli.  Ustupili  su  mjesto  ogorčenju  koje  sve  više  raste  prema  okupatoru  i  njegovim  pomogačima.  Do  ovog  je  došlo  posebno  u  junu  i  julu,  poslije  masovnog ubijanja ljudi koje su ustaše pohapsile u selima. Ljudi  su  se  okupljali  u  grupe.  Atmosfera  je  bila  na­ peta.  Vijesti  o  zločinima  koje  čine  okupatori  i  njegove 443 sluge  po  Bosni  i  drugdje  tome  su  posebno  doprinijele.  Nelizvjesnost  je  sputavala  ljude  da  odlučnije  reaguju.  Narod je prepušten »sudbini«. U  tim  posebno  tešikim  danima  do  nas  je  dopirala  i  poneka  ohrabrujuća  vii  jest  o  tome  da  se  narod  počinje  suprotstavljati  neprijatelju.  Pominju  se  ljudi  koji  organizuju  ovaj  otpor.  Sve  češće  se  pomđnje  ime  Ilije  Došena,  Radivoja  Rodića,  Zdravka  Čelara  i  drugih,  hrabrih  ljudi koji djeluju u našem kraju i razgovaraju sa ljudima o potrebi pružanja oružanog otpora neprijatelju. Munjevito  se  pronijela  vijest  jednog  julskog  popodneva  1941.  godine  da  će  drug  Radivoj  Rodić,  toga  dana  uveče,  govoriti  ljudima  o  nečemu  posebno  značajnom  u  Bentulama  kod  Kladara,  u  Risovcu.  Na  ovom  sastanku  se  okupila  jedna  grupa  ljudi  iz  zaseoka  Donji  Risovac.  Došao  sam  i  ja  na  sastanak  i  među  prisutnima  sam,  pored  Radivoja  Rodića,  zapazio  Ljubišu  Ćurgusa,  Nikicu  Novakovića i druge. Moram  reći  da  smo  iznad  svega,  upravo  tih  dana,  najviše  željeli  da  nas  neko  informiše  o  situaciji  u  kojoj  smo  se  našli,  da  nam  otvori  bilo  kakvu  perspektivu  za  opstanak.  I  kada  smo  čuli  za  Radivojev  dolazak,  osjetili  smo  olakšanje,  bili  smo  uzbuđeni,  nestrpljivi,  ali  i  veoma  raspoloženi. Vrijeme  je  odmicalo  i  već  je  bilo  blizu  22  časa,  kada  je  Radivoj  prekinuo  žagor  prisutnih  ljudi  otprilike  ovim  riječima: —  Drugovi, mi smo se sastali da čujemo šta ima novo i šta treba da činimo u nastaloj situaciji. On  nas  je  te  noći  upoznao  sa  najnovijim  događajima,  rekavši  da  se  teror  koji  vrši  neprijatelj  u  našem  kraju  i  cijeloj  zemlji  ne  može  više  tolerisati.  Odmah  je  naglasio  da  treba  početi  sa  konačnim  pripremama  za  dizanje  ustanka.  Rekao  je  da  je  vrijeme  da  oružani  napadi  na  neprijatelja  otpočnu  čim  o  tome  donese  odluku  rukovodstvo,  a to će biti uskoro. Nastao  je  kratkotrajni  tajac,  a  onda  je  spontano  prihvaćen  njegov  prijedlog  i  Radivoj  je  odmah  pristupio  evi­ dentiranju  oružja  kojim  raspolažu  neki  ljudi.  Sastanak  je  trajao sve do tri časa poslije pola noći, kada smo se razišli.  Pred  sam  razilazak  Radivoj  me  je  pozvao  u  stranu  i  za­ tražio  da  ga  informišem  o  količini  eksploziva  u  magacinu  rudnika  boksita  i  o  mogućnosti  iznošenja  tog  eksploziva  kako  bi  bio  iskorišćen  u  predstojećim  akcijama.  Ja  sam  ga  detaljno  o  tome  obavijestio  i  pristao  da  sa  grupom  ljudi dođem do eksploziva. 

Dvadeset  sedmog  jula,  jedna  grupa  ustaša,  došla  je  u  Risovac  iz  Krnjeuše  sa  spiskom  ljudi  koje  je  trebalo  da  odvedu  sa  sobom.  Nikoga  od  popisanih  nisu  našli  kod  kuće,  jer  smo  se  svi  na  vrijeme  sklonili,  po  savjetu  druga Radivoja. Ustaše  su,  poslije  neuspjele  akcije  da  pokupe  ljude,  otišli  u  Krnjeušu,  a  svima  popisanim  koje  je  trebalo  da  odvedu  ostavili  su  pismenu  poruku  u  kući  Mile  Jevića.  U  poruci  je  stajalo  da  se  obavezno  jave  ustaškim  Vlastima  u  Kmjeuši,  inače,  ako  to  ne  učine,  zaprijetili  su  strijeljanjem  porodica  i  paljenjem  kuća  i  uništavanjem  druge  imovine. Niko  od  ovih  ljudi  koje  su  ustaše  tražile  da  im  se  jave  nije  ni  pod  pretnjom  otišao  u  Krnjeušu.  A  to  su  bili:  Mandici,  Jevići,  Ćulibrci  i  drugi.  Jedino  je  Mile  Jević,  kada  je  došao  kući  i  pročitao  poruku,  poslao  svoju  snahu  Ćuku  u  Krnjeušu  da  kaže  ustaškim  vlastima  da  je  on  bolestan  i  da  ne  može  doći  na  poziv.  Ona  je  ovu  njegovu  poruku  ponijela  u  Krnjeušu,  ali  je  usput  svratila  kod  krojačice  Marije  Pavičić  Blaževe,  kako  su  je  svi  zvali  po  muževljevom imenu. U  kući  je  našla  samu  Mariju,  veoma  uznemirenu  i  uplakanu.  Cuka  je  upitala  šta  se  to  desilo.  Marija  joj  je  podrobno  ispričala  sve  što  je  čula  o  događajima  na  Oštrelju  i  Drvaru.  Rekla  joj  je  da  se  u  Drvaru  digao  narod  protiv  ustaša  i  da  je  Drvar  zauzet.  Zatim  je  dodala  da  su  ustaše  pokušale  iz  Bosanskog  Petrovca,  preko  Oštrelja,  da  prodru  u  Drvar,  ali  da  su  ih  ustanici  dočekali  na  Oštrelju i odbili nazad. Poslije  ovog  razgovora  sa  Blaževicom,  Cuka  je  odustala  da  ide  u  čaršdju.  Čuvši  šta  se  dogodilo,  žurnim  koracima  se  vratila  natrag  u  Risovac.  Pored  svoje  kuće  je,  gotovo  bezglavno  projurila  i  produžila  do  Guskarskog vrela  gdje  smo  se  u  šumi  bili  okupili  i  sklonili  od  mogućeg ustaškog iznenađenja. Kako  nam  se  približavala,  još  iz  daljine  Cuka  je  iz  sveg  glasa  vikala:  »U  Drvaru  je  dignut  ustanak!«  

Čuvši  tu  vijest,  već  u  samom  početku  obuzela  nas  je  radost.  S  velikim  nestrpljenjem  smo  slušali  Cukičinu  priču  o  događajima  u  Drvaru.  Svi  smo  bili  ma  nogama,  spremni  onog  trenutka  da  se  uhvatimo  u  koštac  sa  krnjeuškim  ustašama.  Svi  smo  bili  za  to  da  se  odmah  ide  u  napad  na  Kmjeušu. Odmah  smo  poslali  kurira  da  o  događajima  u  Drvaru  i  našim  namjerama  obavijesti  ljude  na  terenu  oko  Bosanske  Krupe,  u  Krupskoj  Suvaji,  Vođevcu  i  drugim  mjestima,  jer  smo  znali  da  se  i  kod  njih  sprema  sličan  otpor  neprijatelju. Jedna  grupa  je  hitno  upućena  prema  Krnjeuši  sa  Trivom  Mandićem  da  uspostavi  vezu  sa  drugovima  i  da  se obavijesti o pripremi za napad na Kmjeušu. Todo  Mandić,  Svetko  Ćuilibrk  i  ja  dobili  smo  zadatak  da,  čim  se  smrači,  upadnemo  u  magacin  rudnika  boksita  u  šumi  kod  Međugorja,  da  iznesemo  eksploziv  i  da  njime  razrušimo  cestu  na  velikoj  okuci  ispred  Risove  grede  kako,  prilikom  napada  na  Kmjeušu,  neprijatelj  ne  bi  mogao  iz  Krupe  uputiti  pojačanje.  Mi  smo  ovaj  zadatak  izvršili.  Iznijeli  smo  eksploziv  i  sa  grupom  ljudi  minirali  cestu. Dok  je  naša  grupa  zarušavala  cestu,  ustanici  krnjeuških  sela  stezali  su  obruč  oko  ustaškog  garnizona  u  Krnjeuši. Cestu  smo  minirali  noću  između  27/28.  jula.  Tada  je  u  selu  već  sve  bilo  na  nogama.  Uzbuđenje  je  bilo  veliko.  Narod  se  digao  ma  opšti  ustanak.  Mnogi  su  se  osjećali  tako  kao  da  im  je  sa  leđa  skinut  nekakav  težak  teret.  Međutim,  bilo  je  i  onih  koji  su  se  uplašili.  Taj  strah  bio  je  opravdan.  Stariji  ljudi  su  učestvovali  u  prvom  svjetskom  ratu,  pa  su  znali  šta  nosi  rat.  Ali  mlađi  svijet  drukčije  je  rezonovao.  Tromjesečno  bespravlje  i  robovanje  za  njega  je  značilo  takvo  ponižavamje  i  sramotu  koja  se  više  nije  mogla  podnositi.  Otuda  i  takvo  raspoloženje  za  borbu. Narednih  dana,  kada  su  počele  stizati  vijesti  o  uspjehu  u  Drvaru,  a  to  je  pothranjivalo  raspoloženje  naroda  za  borbu  protiv  neprijatelja,  moral  u  narodu  je  sve  više  rastao.  Tada  smo  već  doznali  za  slične  aikcije  na  raznim  stranama.  Tako  smo  2.  avgusta  1941.  godine  doznali  da  je  oslobođeno  Vrtoče,  što  je  stvorilo  još  povoljnije  uslove  za  napad  na  ustaško-domobranski  garnizon  u  Krnjeuši.

Devetog  avgusta  u  ranim  jutarnjim  časovima  oslobodili  smo  Krnjeušu  i  time  zadali  udarac  ustaškoj  strahovladi na našem terenu. Od  9.  avgusta  1941.  godine  do  kraja  rata  1945.  godine  ustaška  vlast  u  Krnjeuši  nikada  nije  bila  obnovljena,  čak  ni  u  vrijeme  privremene  okupacije  slobodne  teritorije u toku 4. neprijateljske ofanziive 1943. godine.

Izvor: Bosanski Petrovac u NOB.
Autor: Svetko Mandić