subota, 21 septembar 2019

Top panel

Ulogujte se na sajt

Upamti me

       
Top Panel
A+ R A-

1. Krnjeuška četa

 

top

 

Krnjeuška četa.

 

Kolona-tumb

Ova četa je nastala u julskom ustanku 1941. godine od boraca Krnjeuše i okolnih sela: Risovca, Selišta, Lastava i Vranovine. Oni su usmerili svoje prve akcije na ustaška uporišta u Krnjeuši. Okupljeni na zajedničkom zadatku u prvoj akciji, oni su se svrstali u jednu jedinicu, u četu, koja je popularno nazvana Krnjeuškom, (a u prvim ustaničkim danima tretirana kao odred). Krnjeuša je držana u blokadi desetak dana, a onda u zajednici sa susednim četama napadnuta. Otpor je slomljen za dvadesetak minuta, uništena je satnija domobrana, oko 100 ustaša, na čelu sa logornikom Dudekom, a u ruke ustanika pao je dragocen plen.

Četa se potom organizaciono sredila, organizovala vojni logor i započela vojnički život u uslovima surovog rata. U toku ovih prvih borbi posebno su se istakli borci: Simo Krčmar, Kojica Atlagić, Jović Mandić, Raško Stupar i drugi. Simo je ubio dvojicu ustaša a dvojicu ranio, zaplenio 2 puške sa 200 metaka i sa svojom desetinom zarobio vod domobrana. Kojica Atlagić je u ustanku podelio borcima nekoliko sakrivenih pušaka.
Tokom avgusta 1941. godine četa je vodila uspešne borbe na Risovoj gredi, Ripču i Radiću, u kojima je došla do oružja i municije, tako da je već početkom septembra brojala preko 100 dobro naoružanih boraca. Tokom jeseni četa vodi borbe na Vranjskoj, Lipiku i Krupskoj Suvaji, na Međeđaku kod Bihaća, kod Otoke i Rakana kod Bos. Novog, koje su značajne ne toliko po postignutim rezultatima iako su oni bili veliki, koliko po tome što su se njeni borci kalili i četa izrastala u jedinicu sposobnu i za najteže napore. Ti uspesi su skupo plaćani, jer su poginuli: Slavko Rodić, Branko Polovina, Marko Karanović, Mile Krčmar, Milutin Knežević, Nikola Stupar, Petar Dukić, Luka Dragić, Marko, Božo i Dmitar Jević, Miloš Manojlović, Nikola Šijan i Mića Škorić, a ranjeni Kojica Novaković, Stevo Đekić, Ljubiša Ćurgus, Kojica Atlagić, Nikola Obradović i Jović Mandić. U svakoj od akcija koje je četa izvela u toku 1941. godine pao je neko od njenih boraca, ali je ona išla dalje.

Na zahtev drugova sa Banije, dobro naoružan kombinovani vod Krnjeuške i Vrtočke čete, od 22 borca, prešao je preko reke Une na Baniju, gde se zadržao 8 dana. Zajedno sa banijskim partizanskim jedinicama, 26. decembra u 12 časova izvršen je napad na ustaško uporište Gvozdensko. I ja sam bio u ovom vodu. Držanje naših boraca bilo je izvanredno. Usred dana, za svega jedan čas, naš vod je ušao u naselje, iako su ustaše davale jak otpor. Ceo dan i noć trajala je borba za likvidaciju ustaša, pružali su žilav otpor sve dok ih nismo prisilili na predaju. Zima je bila toliko oštra da su nam se odela smrzavala na položaju. Svojom izdržljivošću u ovim teškim uslovima naročito su se isticali: Pane Atlagić, braća Vukše, Bogdan Ostojić, Mile Ličina, Nikola Vranješ i mnogi drugi. Od plena u ovoj borbi predali smo oko 30 zaplenjenih pušaka banijskim jedinicama.

 

miniranje prugeNekoliko veoma značajnih akcija četa je izvela zajedno sa Novskom četom u januaru i februaru 1942. godine na području Bos. Novog, Agića i Otoke, rušeći prugu. U akciji izvedenoj 20. januara 1942. godine kod Blatne, dve kompozicije, od kojih jedna sa oklopnim vozom, izbačene su iz koloseka. Uništena je lokomotiva i nekoliko oklopnih vagona sa teškim naoružanjem. Ubijeno je 7, a teško ranjeno 13 ustaša, među kojima komandant osiguranja pukovnik Metzger, major Veber, major Biščević i poručnik Stivišević. Mi nismo imali žrtava. Tih dana razbijena je i jedna domobranska satnija u blizini Otoke. Ubijeno je 11 domobrana, a zaplenjeno 11 pušaka sa oko 700 metaka.

Početkom januara u sastav 1. krajiškog proleterskog bataljona četa je odabrala i poslala grupu boraca i komunista: Božu Obradovića, zatim Božu Stupara, Đorđa Novakovića i Ljubišu Dragića (koji su u maju 1942. godine poginuli na Motajici).
Jedna od najtežih akcija koju je od svog formiranja do tada izvela Krnjeuška četa, svakako je napad na ustaško uporište u Agićima, koji je izveden 29. januara 1942. godine, koja je vrlo karakteristična po načinu izvođenja. Akcija je izvedena na insistiranje nekog političkog radnika sa tog terena. On je, naime, tvrdio da su ustaše spremne za predaju, ali da im je kao izgovor potrebno pripucati i pozvati ih na predaju. Na osnovu toga, 3. vod na čelu sa Radivojem Rodićem i Vojom Todorovićem, zamenikom komandanta 1. krajiškog odreda, krenuo je u akciju i do 6 časova ujutro, po dubokom snegu i mrazu od preko -25°, neopaženo se privukao pred školu u Agićima u kojoj su se nalazile ustaše. Drug koji nam je rekao da će se ustaše na naš poziv predati (a s nama, ne znam iz kojih razloga, nije krenuo u akciju) doprineo je tome.
Umesto da ih iznenada napadnemo, mi smo pripucali i doviknuli: "Predajte se, nećemo vam ništa". Umesto znaka predaje, sa prozora škole odjeknuli su ubitačni plotuni po nama. Videći da smo prevareni, prešli smo u napad. Samo par koraka od prozora pao je desetar Bogdan Ostojić, pošto je kroz njega ubacio bombu. Odmah zatim, nakon nekoliko minuta, poginuo je i desetar Jovo Bates Joco. Na snegu je ležao, okrenut prema nama, Vojo Todorović Španac i vikao:
"Napred, drugovi, napred!"
Oklevali smo, a on se ljutio, dok su ustaše sve žešće tukle. Ukopali smo se u duboki sneg očekujući da nam naša i Novska četa priteknu u pomoć. Ubrzo su i ove čete prešle u napad na spoljna utvrđenja, ali zbog jakog otpora i gubitaka morale su odustati.
Tako je naš vod ostao sam u sred ovog mesta. Pokušaj Save Batinice, našeg komesara čete, i Simuke Ćalonje, puškomitraljesca, koji su se pojavili na našem levom boku da nam pomognu, ostao je uzaludan, jer zaleđeni mitraljez nije mogao dejstvovati.
Ova borba trajala je punih 6 časova, u snegu, po mrazu na kome su se trepavice ledile. Ustaška satnija, videći da smo ostali sami, prešla je u opkoljavanje i sa svih strana stezala obruč. Poginuli su Drago Manojlović i Branko Kovačević, dva veoma hrabra omladinca. Nešto kasnije pao je i Mile Ličina. Dugo se mučio i prevrtao po snegu, a mi mu nismo mogli pomoći.
Videći da smo u bezizlaznoj situaciji, Radivoj Rodić je zapevao "Mitrovčanku". Svi smo ga pratili. Juriše ustaša smo još uvek uspešno odbijali. One smelije, obarali simo na sneg, a ostale su se vraćale u zaklone. Trivuna Jokića smo oko 10 sati poslali da uspostavi vezu sa četom, ali je i on poginuo. Oko 12 časova poslednje metke smo promrzlim rukama nagurali i pošli u proboj, kuda ko može!
Radivoj je pao smrtno ranjen na domaku potoka Japra. Teško ranjen Gojko Novaković ubio je najbližeg ustašu, ali je zatim pao u njihove ruke i on je u mukama izdahnuo. Dušan Kačar je teško ranjen, ali je uspeo da se izvuče. Voja Todorović pregazio je reku Japru i uspeo da izbegne smrt. Na sličan način izvuklo se nas nekolicina. Iskustva sa Agića bila su nam dragocena pouka za čitavo vreme rata.


Naređenje da se četa vrati u sastav 5. krajiškog odreda primili smo na položajima: Rakani — Čađavica — Novska planina, početkom aprila 1942. godine. Po povratku u 5. krajiški odred, u prvoj od akcija čete, teško je ranjen, po drugi put, Kojica Novaković. U borbama sa Talijanima, kod Kolunića, četa je pod komandom Sime Krčmara postigla značajne uspehe. U njima su se istakli mnogi drugovi, a Simo posebno. Po oslobođenju Bos. Petrovca maja 1942. godine četa je otišla na području Ribnika, Medne, Pecke, Sitnice i zajedno sa snagama 1. krajiške brigade učestvovala u oslobođenju Ključa.
Zaštita omladinskih radnih brigada na području Ključa i Sanice duboko je urezana u naša sećanja. Te akcije su nam ostale u najlepšim uspomenama. Raspoloženje i polet omladine i naroda snažno su dejstvovali na psihu i moral boraca, a kako je to bilo neka pokaže ovaj primer.
Bio je avgust 1942. godine i mi na položaju iznad Vrhpolja. Na platou ispred ustaških bunkera zarudila pšenica čekala je žetvu. Naša omladina je bila rešena da je požanje iako su ustaški mitraljezi pretili. Oni su to želeli i zbog parole "Ni zrno žita neprijatelju", i iz prkosa. Od nas su tražili da ih zaštitimo u radu. Naravno, nismo imali kud, već se prihvatili zaštite.
Kada je pala noć i sve se utišalo, privukli smo se bunkerima i polegali između njih i njiva sa pšenicom. Ustaše su dremale dok su snopovi zrele pšenice, kao po beskrajnoj traci, odlazili prema vršalicama. U svanuće, pred ustaškim bunkerima metež i svađa. Krenuli su u otmicu. Artiljerija ih je podržavala, a naša četa je odstupala. Posle 2 kilometra zaustavili smo se i prešli na juriš. Pepa Kačar, Jovo Mandić, Milenko i Mirko Stupar, Joja Radišić, Marko i Gojko Vučković, Mićo Novaković, Nikica Novaković Crni, Kokot Mile, Boško Atlagić, Mićo Brkljač i drugi nadmetali su se u jurišima. Nekoliko ustaša je ubijeno, a više ranjeno. Otjerali smo ih u Vrhpolje, a sutradan devojke su nam pesme pevale.
U tom jurišu smrtno je ranjen omiljeni komandir čete Simo Krčmar, koji je nakon sat vremena izdahnuo na rukama svojih boraca. U tim borbama poginuo je i borac Vlado Novaković, a teže ranjen Kojo Knežević.

 

Borci krnjeuske cete Karan Borci krnjeuske cete sutjeska Borci krnjeuske cetetjentiste 

 

 


Izvor: Treća Krajiška brigada, sjećanje boraca.
Autor: Ljubiša Ćurgus
Fotografije: Fotografije boraca Krnjeuške čete uzete su iz "Priloga hronologiji Krnjeuše" autora Pere Kolundžije i Milorada Radišića.

 

Napomena: Krnjeuška četa je bila u sastavu 3. bataljona 3. krajiške brigade.

 

 

bottom