subota, 21 septembar 2019

Top panel

Ulogujte se na sajt

Upamti me

       
Top Panel
A+ R A-

Težak je bio život šumskog radnika

  • Kategorija: Memoari
  • Objavljeno ponedeljak, 11 avgust 2014 23:05
  • Pogodaka: 1970

sematizam-top

 

 

 

Težak je bio život šumskog radnika.

Slaba  i  neplodna  planinska  zemlja  kmjeuških  sela,  u  kojima  su  bila  rijetka  ona  domaćinstva  koja  su  iz  svoje  zemlje  mogla  izvući  onoliko  koliko  je  bilo  potrebno  da  se  održi  goli  život  porodice,  uslovila  je  da  se  moralo  tražiti  posla  van  zemljoradnje.  Gotovo  iz  svake  kuće  na  rad  su  odlazili  muškarci  dok  su  žene  obrađivale  zemlju  i  obavljale druge seoske poslove. U  nerodnim  godinama,  naročito,  seljaci  su  masovno  odlazili  u  bližu  okolinu,  u  unutrašnjost  zemlje,  pa  čak  i  u  inostranstvo  na  rad  da  bi  od  zarađenog  novca  obezbijedili najminimalnije potrebe za život porodici. Bilo  je  i  godina,  ili  bolje  reći  »drvnih«  konjunktura,  kada  se  moglo  zaraditi  nešto  i  u  šumskim  preduzećima  u  Grmeču,  pa  se  nije  moralo  ići  u  svijet.  Međutim,  često,  uslijed  velikog  pritiska  mase  nezaposlenih,  poslodavci  su  nudili  niske  zarade.  Mnogi  mještani,  porotovo  bolji,  snažniji  i  iskusniji  majstori,  nisu  htjeli  da  prihvate  ponudu.  Rađe  su  se  svrstavali  u  timove  (»partije«)  i  odlazili  na  rad  dalje od Grmeča, uglavnom u Srbiju. Poslovi  u  šumi  privlačili  su  naše  ljude  više  nego  bilo  koji  drugi  zbog  toga  što  su  im  bili  bliski.  Kuće,  gotovo  cjelokupni  poljoprivredni  inventar:  kola,  saonice,  namještaj  i  dr.  seljaci  su  izrađivali  od  drveta. 

 

Po  krnjeuškim  selima  bilo  je  odličnih  samoukih  majstora  —  tesara,  stolara  i  drugih  koji  su  to,  sticanjem  raznih  okolnosti,  postali.  Posebno,  bogatstvo  grmečkih  šuma  i  njeno  intenzivno  eksploatisanje  od  raznih  firmi,  orijentisalo  je  masu  seljaka  da posao traže u šumskim preduzećima.  U  Risovcu  su,  na  primjer,  Novakovići,  Obradovići,  Salapure,  Ćeranići,  Brkljači,  Santrači,  Ćulibrci  i  drugi,  imali  svoje  uigrane  i  vrlo  sposobne  »-partije«  koje  su  krstarile  Jugoslavijom  za  poslom,  vođene  sposobnim  vođama  izraslim  iz  njihovih  redova.  Steva,  Đuro,  Puljko,  Mile,  Simo,  Gojko,  Petar  Novaković,  Raca,  Jovo  i  Mića  Bjelić,  Nikola,  Đukan,  Jovo,  Mile,  Dušan  i  Branko  Obradović,  Sava  Ćeranić  i  dr.  bili  su  vrlo  kvalifikovani  majstori  za  bilo  kakav,  ne  samo  šumski  posao,  već  i  kao  stolari.  Ali,  uglavnom  su  radili  na  eksploataciji  šume  kao  vođe  »partija«.

 

Preko  zime,  u  tzv.  mrtvoj  sezoni,  ljudi  su  se  sastajali,  analizirali  na  prost  ali  duboko  sadržajan  način  proteklu  radnu  sezonu.  Dogovarali  se  o  sastavu  »partija«,  o  prihvat­ ljivosti  ili  neprihvatljivosti  dobijenih  ponuda  raznih  firmi  koje  su,  uglavnom,  iznosili  naši  ljudi,  preduzimači  ili  poznatije vođe »partija«. Nikola  Obradović  u  Risovcu,  a  kasnije  i  njegov  brat  Đukan,  bavili  su  se  pređuzimačkim  poslovima.  Nikola  je  upošljavao  više  risovačkih  »partija«  na  Goču  i  drugim  šumskim  radilištima  u  Srbiji.  To  je  masi  nezaposlenih  imponovalo,  jer  je,  ipak,  neko  brinuo  o  njima.  A  naći  posao  nije  bio  lak  zadatak.  Osim  toga,  Nikola  je  kao  preduzimač  iz  prisvojenog  dijela  rada  svojih  seljana  svake  jeseni  uspijevao  da  po  jeftinijoj  cijeni  obezbjedi  više  tona  kukuruza  i  pšenice,  da  to  magacionira  i  u  toku  zime  i  proljeća  daje  porodicama  svojih  radnika  po  nešto  višoj  cijeni.  Na  kraju  radne  sezone  vršio  je  obračune.  Bilo  je  i  reagovanja,  ali  je  bilo  više  onih  koji  su  se  zadovoljavali  time  što  su  uspijevali  od  dobi  jene  zarade  kako  tako  prehraniti porodicu.

Sa  starijim  bratom  Nikicom radio  sam  povremeno  kao  fizički  radnik  kod  Nikole.  Naše  su  se  porodice  dobro  poznavale,  cijenile  i  međusobno  održavale  prisne  kontakte.  Zarađivali  smo  ponešto.  To  nam  je  davano  u  naturi.  Bili  smo  mladi,  pa  se  naš  rad  nije  cijenio  ni  nagrađivao  kao  rad drugih, već po našem uzrastu. Bili smo sretni što  smo  za  uzvrat  mogli  dobiti  koji  džak  kukuruza,  hraniti  se kod gazdine žene Ćande koja nas je voljela kao svoje.

Prika,  Nikica  ti  je  radnik  kakvog  nadaleko  nema,  govorio  je  Nikola  mom  ocu  Đuri  prilikom  jedne  uobičajene  posjete  našoj  porodici  u  mom  prisustvu.  A  što  se,  prika,  Ljubiše  tiče,  mogu  ti  reći  da  on  nije  ni  blizu  njega.  Zali  bože  ono  rane  što  mu  dajem.  Ćuti,  nosi  one  civare  sa  meljtom  kao  da  je  u  njima,  bože  me  sačuvaj,  kakav  mrtvac.  Ide  polako,  bezvoljno,  namrgođen  kao  da  će  iz  njega  svakog  časa  kiša  pljusnuti.  Nije  ti  on  za  ovakve  poslove  pa bog. Daj ti njega neđe u svijet. Suze  su  mi  tekle  slušajući  ovakve  ocjene  mog  rada.  Ćutao  sam.  Tata  me  je  mnogo  volio.  Ni  sam  ne  znam  zašto  je  pravio  razliku  između  mene  i  Nikolice  koji  je  bio  zaista  uzoran  u  svemu.  Bolji  đak  u  školi,  bolji  u  polju,  bolji najamni radnik kod prika Nikole. —  Vidiš  prika.  Dijete  je  to.  Tek  mu  je  14-ta  godina.  Izrastao  je  naglo,  ali  je  još  uvijek  nejač.  Nikica  uzima  17-tu, malte ne klapac za ženidbu, branio me je tata.

Kada  je  poveden  razgovor  o  tome  da  me  primi  u  neku  od  »partija«  koja  je  trebala  na  proljeće  da  pođe  na  Goč, Nikola je klimao glavom. —  Ma  ’ajde,  prika,  ne  pričaj  koješta.  O  ...  o  ...  o  on  nije  za  to.  Otežući,  ali  sasvim  otvoreno  i  jasno  već  na  samom  početku  razgovora  odbio  je  predlog  i  time  prekinuo  diskusiju.  Ustao  je  i  u  tatinoj  pratnji  napustio  našu  kuću. Došlo  je  proljeće  1932.  godine.  Na  cesti  iznad  naše  kuće  u  Risovcu,  skupljali  su  se  radnici.  Postrojene  konjske  zaprege  sa  kolima  punim  džakova,  žaga,  maljeva  i  sjekira  čekale  su  da  krenu  prema  25  km  udaljenoj  Bos.  Krupi.  Tu  će  se  ova  masa  razdraganih  ljudi  ukrcati  u  voz  i  krenuti za daleku Srbiju. Na  njivama  su  ostale  žene,  neke  tek  što  su  stupile  u  brak,  starci  i  oni  najmlađi,  utučeni  i  uplakani  dok  su  raspjevani radnici krenuli put Bosanske Krupe. Tuga  u  duši,  a  pjesma  na  usnama  čula  se  već  na  prvom  odmoru  kopača  kukuruza  samo  nekoliko  sati  poslije oproštaja sa najmilijima: Imam dragog u dalekom svijetu ... À ja venem u najljepšem cvijetu. Sjećam  se,  kad  sam  zajedno  sa  starijim  bratom  Nikicom  završio  osnovnu  školu  1931.  gorine,  postavilo  se  pitanje  gdje  krenuti  za  poslom.  Otac,  cestar  pred  penzijom,  sa  svojom  malom  platom  nije  mogao  izdržavati  10-članu  porodicu.  Zemlje  nije  imao.  Kupio  je  nekoliko  duluma na otplatu, ali od toga se nije moglo živjeti. Nikoličine  i  moje  molbe  vraćale  su  se  od  »Privrednika«,  preko  koga  smo  pokušavali  da  nađemo  bilo  kakav  zanat. Za produžavanje školovanja nije bilo sredstava. Kao  15-godišnji  dječak,  uz  velike  napore  i  uvjeravanja,  Đukan  i  Mile  Obradović  su  me  primili  u  njihovu  »partiju«  koja  se  1934.  godine,  u  rano  proljeće,  spremala  da  preuzme  posao  pod  akord  kod  firme  »Janekovića«  pod  Trovarom. Sa  starim  biljcem  i  najosnovnijim  priborom  za  ishranu,  zavezanim  u  običan  džak  i  sjekirom  na  ramenu,  krenuo sam sa grupom koja je brojala desetak ljudi. Puna  dva  dana  utrošili  smo  oko  izrade  »bajte«  —  kolibe,  zastrte  sa  strana  i  pokrivene  jelovim  korama  i  četinom.  Od  sitnijih  ogranaka  četine  napravili  smo  prostirku  za  spavanje.  Velike  grudve  ojužilog  snijega  valjali  smo  u  dno  doline  da  bi  preko  ljeta  obezbijedili  rezerve,  jer  smo  se  nalazili  na  potpuno  bezvodnom  dijelu  Grmeča.  Snijeg  smo  topili  da  bi  imali  vodu  za  piće  i  ishranu.  Otišli  smo  kod  tzv.  »Baraka«  gdje  se  nalazila  kantina  i  gdje  je  vođa  grupe  izuzeo  sljedovanje.  Podigli  smo  džak  kukuruznog  i  bijelog  brašna  »mutvel-6«  posljednju  klasu,  nekoliko  »klipova«  slanine,  torbu  pasulja  i  par  kilograma soli i luka. Rušili  smo  jelike  i  pravili  balvane.  Još  dok  sam  bio  dijete  radio  sam  teške  fizičke  poslove.  Ali  ovakav  posao  u  grupi  snažnijih  i  iskusnih  ljudi  koji  su  imali,  pored  toga,  i  jaku  fizičku  kondiciju  i  shvatanje  da  se  u  akordu  mora  raditi  od  14—18  časova  dnevno,  teško  mi  je  pao.  Spašavalo  me  je  to  što  sam  2—3  časa  dnevno  provodio  na  poslovima  kuvara.  No  bez  obzira  na  to,  parče  hljeba  zarađivano je pod ropskim uslovima. Noseći  snijeg  u  kanti  iz  duboke  doline,  padao  sam  pod  teretom  na  strmoj  uzbrdici  do  »bajte«  ko  zna  po koliko  puta.  Suze  su  mi  navirale,  ali  sam  mórao  žuriti  da  bih  za  jedan  sat  snijeg  istopio  i  puru  (kačamak)  spremio  za  ručak.  Drugovi  su  me  simpatisali.  Bili  smo  i  u  nekom  srodstvu,  ali  šta  mi  je  to  vrijedilo.  On,  snažan,  iskusan,  s  jedne  strane  jelke  debele  preko  jednog  metra,  a  ja  sa  druge  —  vučemo  žagu  (testeru).  Uz  nekoliko  kratkih  predaha,  trupac  je  morao  biti  prepilan,  a  potom  se  prelazilo  dalje i tako cio božiji dan, sutradan i... Hranili  smo  se  mizerno.  Na  kvalitet  »salene  pure«  ili  zaprženog  pasulja  i  uopšte  na  jednoličnost  i  ishranu,  niko  nije  davao  ni  dvije  pare.  Količina  je  bila  važna.  A  moralo  se  štediti,  jer  je  sljedovanje  hrane  u  poređenju  sa  zaradom bilo preskupo. Zamotan  u  biljac,  spavao  sam  iz  cuga  cijelu  noć.  Ogranci  četine  na  kojima  sam  ležao  nisu  mi  smetali.  Ni  osjećao  ih  nisam.  Stari  Mile  se  rano  dizao.  Ložio  je  vatru,  pućkao lulu i vikao da se dižemo već u cik zore. Težak,  mučan  i  monoton  život  odvijao  se  onako  kako  je  morao.  Ali  ne  i  u  apatiji  i  bezbrižnosti  kako  bi  čovjek  koji  ga  nije  doživio,  posmatrajući  ga  kroz  uslove  koje  pokušavam  dočarati,  mogao  da  shvati.  Naprotiv,  bilo  je  dana,  momenata,  kada  se  orila  pjesma,  izvodile  šale  na  nečiji  račun,  prepričavali  događaji,  smišljale  podvale  zbog  kojih smo se za stomak hvatali smijući se. Pred  kraj  prvog  mjeseca  otišli  smo  u  kantinu  da  podignemo  sljedovanje  za  cio  idući  mjesec.

 

Đukan  je  bio  kod  poslodavca  da  po  našoj  evidenciji  prekontroliše  zaradu,  orijentimo.  Nije  bio  zadovoljan.  Ali  rekao  je,  da  će ipak biti neke koristi od rada po akordnom sistemu. Kad  sam  sutradan,  oko  10  časova,  otišao  u  kolibu  da  pripremim  ručak,  tek  što  sam  se  pojavio  na  ulazna  vrata,  zgranuo  sam  se  prizorom  na  koga  sam  naišao.  Zelena  psina,  krupna  poput  juneta,  sa  komadom  slanine  u  ustima,  režeći,  nahrnula  je  pravo  na  mene,  a  potom  iščezla  u  šumi.  Gle­ dajući  prosuto  brašno  i  ostatke  parčadi  slanine  po  kolibi,  zaplakao  sam  od  jada  kao  da  mi  se  nešto  teško  u  porodici  dogodilo.  Odjurio  sam  da  upoznam  drugove  o  tome  šta  se  dogodilo  sa  sljedovanjem  za  mjesec  maj.  Kada  sam  im  isprekidanim  glasom  saopštavao  ovu  vijest,  svi  su  me  gledali  zabezeknuto.  Nisu  mi  vjerovali.  Bacili  su  alat  i  došli  na lìce  mjesta  da  se  uvjere.  Više  od  pola  sljedovanja  je  propalo.  Puna  dva  sata  smo  vijećali  kako  se  prije  svega  «osvetiti« zeljovu, a potom kako nadoknaditi izgubljeno. Đukan  je  odmah  krenuo  kući  da  donese  stara  mjedenja  gvožđa  (»kljuse«).  Zapećemo  ih  ujutro,  staviti  ogriske  slanine,  on  će  doći,  a  onda  je  obrao  bostan.  Izračunali  smo  da  15  dana  moramo  raditi  po  mjesečini  sve  do  pola  noći  da  bismo  izvadili  štetu  koju  nam  je  nanio  zeljov,  jer  dru­gog izlaza nije bilo.

Negdje  oko  9  časova  sljedećeg  dana  u  kolibi  je  zaskičala  štetočina.  Bacili  smo  sjekire  i  žage  i  pojurili  uz  brdo.  Nekoliko  udaraca  i  krupna  mrcina  bila  je  savladana.  Veselje  je  trajalo  cio  dan.  Svih  15  dana  dok  smo  odrađivali  štetu  koju  nam  je  nanio  zeljov,  radili  smo  sa  voljom  spominjući  džukelu,  ali  i  našu  dovitljivost  da  mu  samo  za  24  časa dademo milo za drago

.

Zeljova  još  nismo  mogli  zaboraviti  kada  nam  je  nakon  puna  dva  mjeseca  rada  došao  inženjer  sa  »skrivanom«  i  jednim  tehničarem  da  izvrše  prijem  građe.  Mene  su  odredili  da  premjeravam  i  dajem  podatke  tehničaru.  Zakidao  sam  po  koji  centimetar,  ali  je  to,  razumije  se,  tehničar  poravnavao. Inženjer,  porijeklom  Nijemac,  bio  je  veoma  strog,  nepravičan  i  nadmen.  Retko  je  uzvikivao:  škart,  i  ovo  je  škart,  ono  je  škart!  Uvjeravali  smo  ga  da  griješi,  da  je  to  balvan  koji  vrijedi  za  I  klasu.  Došlo  je  na  kraju  do  svađe  koja  se  umalo  nije  pretvorila  u  tuču.  U  ime  nekakvog  zakona,  lugar  je  po  inženjerovom  naređenju,  na  nas  uperio  pušku.  Videći  da  smo  teško  oštećeni,  tražili  smo  prekid  ugovora.  Inženjer  je  to  glat  prihvatio.  Ali,  postavio  je  uslov,  da  smo  dužni  da  odradimo  dugove  u  kantini  za  ishranu,  socijalno  i  drugo,  pa  da  onda  možemo  ići  kuda  hoćemo, jer drugi jedva čekaju da preuzmu naš posao. Đukan  je  zgrabio  capin,  izmijenio  nekoliko  neukusnih  riječi  sa  Švabom  —  kako  smo  zvali  inženjera  —  i  pozvao  nas  da  sve  škartirane  balvane  otisnemo  niz  dolinu  iz  koje  ih  je  nemoguće  izvući.  Svi  smo  se  prihvatili  posla.  Jedan  za  drugim  uz  velik  napor,  balvani  su  jurili  u  provaliju.  Videći  da  sa  nama  nema  šale,  inženjer  nam  je  ponudio  50%,  a  kako  mi  na  taj  predlog  nismo  reagovali,  pristao je  na  reviziju  njegovih  kriterijuma.  To  smo,  razumije  se,  prihvatili. Kada  smo  posao  obavili,  jednog  popodneva  spakovali  smo  ono  naše  sirotinje  i  sišli  »barakama«  na  isplatu  i  likvidaciju  dugova.  Sve  do  kasno  u  noć  čekali  smo  da  dođemo  na  red.  Radnika  je  bilo  mnogo.  Bunili  su  se.  Inženjer je pobjegao u Bos. Krupu. Pored  gasne  lampe  u  tamnoj  prostoriji,  drhtavom  rukom  blagajnik  mi  je  pružio  zaradu  za  cijelu  sezonu  —  120  dinara!  Čvrsto  sam  ih  stegao  u  ruku  i  bez  riječi  pošao  ka  izlazu.  Na  oči  mi  se  navukao  mrak.  Tumarao  sam  provlačeći  se  između  ljudi  koji  su  na  sav  glas  vikali,  psovali i prijetili blagajniku. Dok  sam  prilazio  k  vratima,  jedan  kožunlija  iz  jedne  od  vođeničkih  »partija«  lupao  je  gvozdenom  šljakom  po  lampi,  a  potom  blagajniku.  Došlo  je  do  takve  gužve  u  kojoj  su  se  čuli  zapomaganja  i  jauci.  Nije  se  vidjelo  a  niti  znalo, ko koga tuče.

 

 

Od  najteže  stečene  zarade  u  životu  kupio  sam  majci,  staroj  Anici,  kiklju  i  prsluk.  Mislim,  da  te  pare  ni  u  šta  pametnije  nisam  mogao  utrošiti.  A  sanjarenje  o  »Batinim«  cipelama  od  99  dinara,  nastavljeno  je  i  u  sljedećoj  radnoj  sezoni. U  proljeće  1936.  godine  radili  smo  isti  posao  gotovo  na  istom  mjestu.  Izgledi  da  se  nešto  bolje  može  zaraditi  od  ranijih  godina  gotovo  da  nisu  postojali.  A  ni  moja  shvatanja  da  se  može  naći  parče  hljeba  dostojnije  čovjeka  od  ovog  za  koga  sam  se  u  krajnjoj  nuždi  privremeno  opre­ dijelio.  Bio  sam  suviše  mlad  i  nedorastao  za  ovakve  na­ pore.  Moj  otac  je  otišao  u  penziju.  Otplaćivao  je  dugove.  Živjeli  smo  teško.  Mama  je  šila  na  mašinu  komšijama,  ponešto  su  joj  to  nadoknađivali  zavežljajem  brašna,  mlijekom  i  jajima.  Otac  je  bio  pretplaćen  na  »Politiku«  i  re­ dovno  je  dobijao.  Ona  mi  je,  dok  sam  preko  zime  bio  kod  kuće,  pomagala  da  ipak  vidim  kako  ljudi  žive  pod  ovim  nebom  i  drukčijim  životom.  U  svakom  slučaju  daleko boljim od onog pod Trovarom.

U  kantini  sam  kupio  list  papira  i  koverat,  naslonio  se  jedne  nedjelje  na  panj  ispred  kolibe  i  grubom  nevjestom  rukom  strpljivo  slagao  riječi  u  molbi  Komandi  vaz- duhoplovstva  za  Vazduhoplovnu  školu  u  Novom  Sadu.  Konkurs  mi  je  poslao  Mile,  stariji  brat,  koji  se  nalazio  kao  oficir  —  pilot  u  N.  Sadu.  Molba  sa  dokumentima  je  otišla,  a  ja  sam  ostao  pod  Trovarom  rušeći  jelike  i  režući  balvane od zore do mraka, nestrpljivo čekajući poziv. Kada  sam  krajem  septembra  1936.  godine,  na  putu  za  Novi  Sad,  posmatrao  iz  vagona  nepreglednu  ravnicu  Slavonije  i  Srema,  obraslu  kukuruzom  kakvog  do  tada  nisam  vidio,  rekao  sam  mom  ocu  Đuri  koji  me  je  pratio,  da me Trovara više nikada u životu neće vidjeti.

U  jesen  1941.  godine,  kada  je  domobranska  vojska  prodrla  preko  Risove  grede  za  Krnjeušu,  sa  grupom  drugova  povukli  smo  se,  upravo,  baš  pod  Trovaru.  Ispričao  sam  im  kako  su  me  događaji  demantovali,  ali  ne  i  izmijenili  ubijeđen  da  se  stalno  treba  boriti  za  život  dostojan  čovjeka.  Tu  istinu  sam  ponovio  i  mojoj  djeci  kada  sam  ih  prije  nekoliko  godina  vlastitim  kolima  dovezao  do  već  istruljelih  panjeva  na  kojima  sam  prije  više  od  tri  decenije  zarađivao koru hljeba. 

 

 


Izvor: Bosanski Petrovac u NOB.

Autor: Ljubiša Ćurguz.

 

 

sematizam middle