Eh moje grmečko nebo...

Jesu li one naše igre oko zgrada nastavljene?

Ko li ih sada igra?

Jesu li procvetali jorgovani, mirišu li kao nekada?

Skupljali se staro društvo na zidiću kod zgrade?

Ovo su dani jorgovana u mom zavičaju.

Kad zatvorim oči još osećam taj miris.

U daljini graja dece mog detinjstva.

Kad zatvorim oči svi su ponovo tu, čak i oni koji odavno više nisu među nama.

Kad zatvorim oči vozimo bicikle do stare lipe pa od nje nazad nizbrdo bez kočenja...kao nekada.

Kad zatvorim oči baba Mileva sedi na klupici ispred kuće i čeka sagovornike, a biće ih dosta znam.

Ovo su dani jorgovana koji miriše na detinjstvo, na dom, na žmurke oko zgrada, na roze štrample, na ošišane barbike, na čaršijske šetnje.

Znaju li nove generacije tajne onih borova na Bećinici?

Umeju li pretrčavati čaršiju kao mi ... nekada ?

Možemo li mi opet ... ikada ?

Znam, ima još jorgovana među tim ruševinama.

Znam, miriše jače nego igde drugo.

Da mi je još jednom provozati stari BMX tim ulicama sa onom decom što su nekada živela tu.

Da obiđemo još jednom stara skrovišta.

Da mi je samo da još jednom osetim miris onog grmečkog jorgovana...

Eh da mi je ... 

 

Autor: Ana karanović